1990. године у селу Горња Буковица код Ваљева умрла је веома лако Борка Коларевић, на рукама свога мужа Светозара, иако је слабо марила о својој души и спасењу, и поред свих грехова, шест пута је извршила побачај.

Међутим, неколико наредних ноћи после сахране, у кући су се догађале необичне ствари. Неко је наложио јаку ватру у шпорету, чуло се необично шкрипање, што је узнемирило и њега и његовог сина с којим је живео. Светозар због тога јавља у манастир Ћелије да се одслужи за њу 40 Светих Литургија. После тога више није било необичних догађаја.

После одслужених 40 Светих Литургија, Светозар је видео у сну своју жену: тело јој је лежало на гробу, глава јој је била под ногама, у распадању, и биле су је напале неке муве.

Поново је дао у Ћелије да се одслужи 40 Светих Литургија.

После свега, схвативши испразност овог живота, и желећи да покуша да спасе молитвама и подвигом душу своје жене, јер је на основу откривења у сну претпостављао да је отишла у пакао, 1991. године, Светозар одлази у манастир Каону код Шапца.

И једне ноћи, док је још био искушеник, јави му се жена у сну. Он се јако обрадује и пита је: Знаш ли ти, Борка, да сам ја отишао у манастир, и да се сваки дан молимо за тебе на Светој Литургији? Она је ћутала. Затим ју је упитао: Борка, када си отишла од нас, да ли си ишла на митарства? Она рече: Не, на митарства иду само они који иду на суђење (за време земаљског живота, она није веровала у загробни живот, и није ни знала шта су митарства, а из овог одговора се види да зна).

А како је тамо, Борка, код вас? Код нас је мрак. Имам само пола квадратног метра у тамници у паклу – рече. Доћи ћу ја код вас, кад умрем – рече Светозар. Како ћеш ти доћи код нас кад је овде мрак? – одговорила је. А како си ти, Борка, дошла овамо? – упита Светозар. Има један који нас пушта. И после тога виђење је престало.

После две године жена му се поново у сну јавила, ухватила га за мишицу десне руке и рекла му: Читај! И он је почео у сну да говори молитву Оче наш. И пробудио се, настављајући да говори на јави у сну започету молитву. Из овог јављања је схватио да треба још више да се моли за њу, да би јој помогао.

Због тога, да не би никад заборавио на њене муке, и да би био ревноснији у молитви, исекао је картон од пола квадратног метра, и ставио у своју келију, да би га стално подсећао на њено паклено стање.

Сада се Светозар зове Симон, има 69 година, и налази се у манастиру Лелић код Ваљева. Живи у молитвеној нади да ће се Господ ипак смиловати на душу његове жене Борке. Приређивачу ове књиге је рекао да слободно може да стави њихова имена, да не би неко помислио како су то измишљене личности. Нада се да ће можда неко, читајући ове речи, схватити да је намерни побачај деце велики, смртни грех, и да га неће учинити, и да ће због тога и Господ да се смилује на душу његове Борке. Читаоче, ако се молиш, онда стави у свој помјаник и име почивше Борке Коларевић, не би ли и твоја молитва умилостивила Милостивог Господа.

Из овог догађаја и јављања покојнице, види се да не иду сви крштени православци на митарства, него само они који имају шансу да кроз њих прођу. Велики грешници одмах иду у пакао. Већина Срба данас прими свето крштење, али га својим грешним животом погази, не мислећи о својој души, о животу после смрти, о томе да се треба кајати за своје грехе и причешћивати. И после таквог живота шта може да очекује? Само паклене муке.

(Записано о Усековању главе Светог Јована Крститеља 1999. године у манастиру Лелић код Ваљева)
Из књиге „Лаж је да после смрти нема живота“