На икони Последњег суда видимо Господа нашег Исуса Христа како седи на престолу. Са Његове десне стране видимо Његове пријатеље, блажене мушкарце и жене који су живели љубављу Његовом. Са Његове леве стране видимо Његове непријатеље, све оне који су свој живот провели мрзећи Га, чак и ако су наизглед били побожни и пуни поштовања. И онда, у средини између ове две групе, исходећи из Христовог престола, видимо огњену реку која тече ка нама. Каква је то огњена река? Да ли је то средство мучења? Да ли је то енергија освете која долази од Бога са циљем да смрви Његове непријатеље?
Не, ништа од тога. Ова огњена река је река која „излажаше из Едема натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке“ (Пост. 2:10). То је река благодати Божије која је напајала светитеље Божије од самог почетка. Речју, то је изливање љубави Божије према Његовим створењима. Љубав је огањ. Свако ко воли, то зна. Бог је Љубав, Бог је и Огањ. Огањ прожима све оне који по себи нису огањ, топећи нечистоту и просветљујући све оне који су по себи ватра. „Јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јев. 12:29).
Бог се пуно пута појављивао као огањ: Аврааму, Мојсију у пламеном грму, народу Израиља показујући им пут у пустињи као огњени стуб ноћу и као светли облак дању, када је Он покрио пребивалиште славом Својом (Изл. 40:34-38), и када је спустио огањ на сабор на гори Синај. Бог је откривен као огањ на гори Преображења, а Он сам је рекао да је дошао да „баци огањ на земљу“ (Лука 12:49), то јест љубав, јер Свети Јован Лествичник каже: „Љубав је извор огња“ (Поука 30).
Грчки писац Фотије Контоглу рекао је на једном месту да је вера огањ и да даје топлину срцу. Дух Свети је сишао на главе апостола у облику пламених језика. Два ученика су, када им се Господ открио, рекла: „Не гораше ли срце наше у нама кад нам говораше путем и кад нам објашњаваше Писмо?“ (Лука 24:32). Христос пореди веру са свећом која гори. Свети Јован Претеча говорио је у својим проповедима да ће Христос крстити људе „Духом светијем и огњем“ (Мат. 3:11). И заиста, Господ је рекао: „Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би ми се хтјело да се већ запалио!“ (Лука 12:49). Најопипљивија особина вере јесте топлина; зато се говори о „топлој вери“. Чак и као карактеристично обележје вере служи топлота, док је сигуран знак неверја – хладноћа.
Исти огањ као радост и као мучење
Да ли желиш да разумеш да ли човек има веру или је неверан? Ако осећаш топлину која долази из њега – из његових очију, из његових речи, из његових поступака – буди сигуран да је вера у његовом срцу. Ако опет осетиш хладноћу која излази из целог бића његовог, то значи да он нема веру, шта год он говорио. Он може да клечи, може смирено сагињати своју главу, може изговарати свакакве моралне поуке благим гласом, али све то ће донети хладан дах који ће пасти на тебе и скаменити те хладноћом.
Свети Исаак Сирин говори да је „Рај Љубав Божија, у којој се садржи пуноћа свих блаженстава“, и да је „дрво живота заправо Љубав Божија“ (Беседа 72). „Не варај себе“, говори Свети Симеон Нови Богослов, „Бог је огањ и када је Он дошао на земљу и постао човек, послао је огањ на земљу, као што је сам рекао; овај огањ иде и тражи материјал – то јест добро расположење и намеру – да га обухвати и запали. И за оне у којима ће се овај огањ запалити, он постаје велики пламен који досеже небеса... овај огањ нас у почетку чисти од нечистоте страсти, а онда постаје у нама храна и пиће и светлост и радост, и чини нас самима светлошћу, јер учествујемо у Његовој светлости“ (Поука 78).
Бог је љубећи огањ, и Он је такав за све: добре и зле. Постоји, међутим, велика разлика у начину на који ће људи примити овај огањ љубави од Бога. Свети Василије је рекао да је пламени мач постављен на вратима раја да чува прилаз дрвету живота; он је страшан и опаљујући за неверне, али љубазно доступан вернима, изводећи их на светлост дана. Исти огањ љубави доноси дан онима који на љубав одговарају љубављу, а пали оне који на љубав одговарају мржњом.
Рај и пакао су једна те иста Река Божија, огањ љубави који грли и покрива све истом благотворном вољом, без икаквих разлика или дискриминације. Иста животворна вода је вечни живот вернима и вечна смрт невернима; за прве је она елемент живота, за друге средство њиховог вечног гушења: рај за једне, пакао за друге. Не сматрај ово чудним. Син који воли оца осећаће се срећним у очевом загрљају, али ако га не воли, очев загрљај ће за њега представљати мучење. Ето због чега је, када волимо човека који нас мрзи, то слично изливању запаљеног угља на његову главу.
„Говорим“, пише Свети Исаак Сирин, „да они који пате у паклу, пате јер су окружени љубављу...“ Потпуно је погрешно мислити да су грешници у паклу лишени љубави Божије. Љубав је чедо познања истине и она се неспорно дарује свима. Али моћ љубави делује на два начина: мучи грешне, док у исто време усхићује оне који су живели у складу са њом“ (Беседа 84). Бог је љубав. Ако заиста верујемо у ову истину, знамо да Бог никада не мрзи, никада не кажњава, никада се не свети.
Тајна Огњене реке: Зашто иста љубав и греје и пали?
Као што Авва Амон говори: „Љубав никада не мрзи никога, никада не укорава никога, не осуђује никога, никада не жалости никога, не гнуша се никога, ни верних ни неверних, ни туђинца, ни грешника, ни блудника, нити било кога нечистог. Већ управо су грешни, слаби и немарни они које она више љуби, осећа бол ради њих, жалости се и оплакује их, и осећа саосећање према порочнима и грешнима више него према добрима, опонашајући Христа Који је звао грешнике, јео и пио са њима. Из тог разлога, показујући шта је стварна љубав, Он је учио говорећи: „Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лука 6:36) и као што Он даје дажд праведнима и неправеднима и чини да сунце обасјава зле и добре, тако и онај ко има стварну љубав има право саосећање и моли се за све.“
Ако је сада неко збуњен и не разуме како је могуће да љубав Божија учини икога тако јадним и чак упаљеним као да је у пламену, нека размисли о старијем брату у причи о блудном сину. Зар није био на имању свога оца? Зар му није све на имању припадало? Зар није имао очеву љубав? Зар није сам отац изашао да га моли и преклиње да уђе и да учествује у радосном весељу? Шта га је учинило јадним и шта га је пекло унутрашњом горчином и мржњом? Ко му је ишта одбио? Зашто није био радостан због повратка брата? Зашто није имао љубав ни према свом оцу, нити према свом брату? Зар није то било због његовог изопаченог унутрашњег расположења? Зар није остао у паклу управо због тога?
И шта је био тај пакао? Да ли је то било неко одвојено место? Да ли су тамо постојале неке направе за мучење? Зар није наставио да живи у очевој кући? Шта га је одвојило од свих радосних људи у кући, ако не његова сопствена мржња и горчина? Да ли је његов отац, или чак његов брат, престао да га воли? Зар није управо сама та љубав била та која је стврдњавала његово срце све више? Зар није радост других била та која га је учинила тужним? Зар није мржња горела у његовом срцу – мржња према оцу и брату, мржња према љубави његовог оца према његовом брату и мржња због љубави брата према оцу?
Бог као свеприсутна љубав у вечности
Ово је пакао: одрицање љубави; узвраћање мржњом на љубав; горчина при виђењу невине радости; бити окружен љубављу и имати мржњу у срцу. Ово је вечно стање свих проклетих. Они су сви веома вољени. Сви су они позвани на радосно славље. Сви они живе у Царству Божијем, на Новој Земљи и Новим Небесима. Нико их не избацује. Чак и када би хтели да оду, не би могли побећи из Божије нове творевине, нити се сакрити од Божије нежне, љубеће свеприсутности. Њихова једина алтернатива би можда била да оду од браће и траже горко одвајање од њих, али они се никада не могу одвојити од Бога и Његове љубави. И што је још ужасније за њих – у овом вечном животу, у овој Новој Творевини, Бог је све Својим створењима.
Као што Свети Григорије Ниски говори: „У садашњем животу ствари са којима смо повезани су бројне, на пример: време, ваздух, место, храна и пиће, одећа, сунчеви зраци, светлост лампи и друге животне потребе, од којих ниједна, колико год да их је, није Бог. То блажено стање коме се надамо јесте да немамо потребу ни за једном од ових ствари, већ ће Божанско Биће бити све, и уместо свега тога нама ће давати Себе сразмерно према свакој потреби тог постојања. Јасно је из Светог Писма да Бог постаје достојнима и место, и дом, и одећа, и храна, и пиће, и светлост, и богатство, и царство, и све што се може замислити и назвати што чини наш живот срећним.“ („О души и васкрсењу“)
У новом вечном животу Бог ће бити све створењима Својим – не само добрим, већ и злим; не само онима који Га воле, већ исто тако и онима који Га мрзе. Али како ће они који Га мрзе поднети да добијају све из руку Онога кога презиру? О, какво је то вечно мучење, какав вечни огањ, какво шкргутање зубима!
„Идите од Мене, проклети, у вечни унутрашњи огањ мржње“, говори Господ, „јер Ја сам био жедан ваше љубави и ви Ми је нисте дали; био сам гладан вашег блаженства и ви Ми га нисте понудили; био сам заробљен у Мојој људској природи и нисте дошли да Ме посетите у Мојој Цркви. Слободни сте да идете куда ваше изопачене жеље хоће, даље од Мене, у мучној мржњи ваших срца која је страна Мом љубећем срцу које не познаје мржњу ни према коме. Идите слободно од љубави у вечно мучење мржње, непознато и страно Мени и онима који су са Мном, које је припремљено слободом за ђавола од дана када сам створио Своја слободна, разумна створења.“
Али где год отишли у тами својих срца, Моја љубав ће вас пратити као огњена река, јер без обзира на то шта је ваше срце изабрало, ви јесте и вечно ћете наставити да будете деца Моја.
Александар Каломирос