И медицинско особље и пацијенти психијатријске клинике добро знају и увек очекују оца Владимира Новицког. Кажу: „Владимир Владимирович, (они ме тако зову из навике) дођите да одслужите молебан“, - прича баћушка. По професији психијатар, дуго времена је радио као лекар, а био је и директор одељења. Данас је свештеник Храма безсребреника Козме и Дамјана у селу Космодемјанско (Москва). Али није био ни лак ни брз његов пут од лекара-психијатра до свештеника.
Оче Владимире, познато је да је психијатрија веома сложена сфера делатности, која захтева од лекара потпуну преданост својих снага не само физичких, него, што је и најважније и духовних. Чиме је био условљен ваш избор професије? Да ли сте знали шта вам предстоји?
- За мене је било природно да постанем психијатар. Одрастао сам у породици лекара психијатара – то је наша породична традиција. Моји родитељи су лекари психијатри. Брат – психијатар. Деда мој – исто лекар, бака – медицинска сестра, рођак – психијатар, сада главни лекар. Стога кад се поставило питање везано за избор професије, сумње није било. Са једне стране психијатрија је била начин живота наше породице. Кући су често дискутовали –питања из психијатрије, и мени је то од детињства био блиско и интересантно. Паралелно (напоредо) је код мене растао интерес ка душевном, психијатријском животу човека. Али схватити психу без проучавања њених поремећаја је крајње тешко, практично немогуће. То је ето и унапред одредило мој избор.
Да ли је ово интересовање за човекову психу било у вези са црквеним животом?
Не. Уопште нисам растао у православној традицији, код нас у породици, као и код многих других породица, црквених, обредних традиција једноставно није било, и по том питању у принципу нисмо разговарали. Родитељи се нису томе противили, отац се интересовао неким духовним проблемима, али мени је о томе било мало познато, стога је за мене то био потпуно други свет, који ја нисам још познавао.
Како је све почело?
По милости Божијој, када сам одмах после студија почео да радим као лекар, заинтересовао сам се за класичну литературу. Читао сам дела руских класика, а посебно Фјодора Достојевског. Његово стваралаштво је засновано на духовном опиту, тамо се много говори о православној традицији. Код мене се очито јавила духовна глад, и хтео сам некако да се наситим. Природно да су се појавила и озбиљнија питања. Најважније питање – у чему је смисао живота. И неким делом уметничка литература, наравно, не у потпуности, на ова питања је давала своје индиректне одговоре. То је било време трагања, грешака, свакако, одступања, невоља које су постепено и привели Богу.
На путу ка вери постоје одређени ступњеви, који вас нагоне да сагледате себе и свој живот. Који моменти у вашем животу су били тако значајни, да их се сећате?
Наравно крштење. Крстио сам се, већ у зрелим годинама, са 28 година. То није било јако свјесно: још сам се налазио у трагању. Зато послије крштења нисам могао одмах живети православним животом – још нисам имао такву веру. Духовни живот сваког човека је тајна односа човека и Бога. Човека води вери и духовном животу Благодат. Вера увек треба с једне стране чуда, јер је ту мешање Божије у наш живот. А са друге стране, унутарње борбе, када је потребно сам определити се, доносити решење, направити избор с ким си ти, с Богом или сам по себи. И како ти верујеш у Бога. У Христа да ли верујеш, или је код тебе своје схватање Бога. То је веома мучно. И тада, ако човек има добро расположење, увек помаже Господ.
А привела ме је к Богу још и Оптина пустиња. Почетком 90-их година, када се тек све обнављало, сасвим случајно сам видео у новинама чланак о манастиру. Заинтересовао сам се, каква је то пустиња, та Оптина, какав манастир? Због чега тамо људи одлазе, како и од чега тамо живе? Нисам имао ни православних другова, ни свештеника са којим бих се могао посаветовати, никога, ни књига нисам много прочитао, али имао сам јаку унутрашњу жеђ, некакву необјашњиву потребу. И уз свој страх и ризик, сам сам купио карту и кренуо на пут у манастир.
Први утисак приликом доласка у Оптину није био нимало једноставан. Изненада сам схватио да овде има нешто, нашта је неопходно усредоточити се. Потребно је одбацити све сувишно, све непотребно, и чак због нечега штетна трагања и кренути једним путем. Овде сам осетио одјек онога, што је испуњавало пустоту, која је била у души. Тако сам почео повремено да долазим овде.
Онда се појавила потреба да боравим у Оптини сваки месец. И сваки пут у мени се дешавала борба: све навике, особине мог начина живота су ме вукле уназад, и нешто ново сам откривао у Оптини, све више ме је то привлачило. Православље ми је изгледало као прекрасан драги камен, невероватан дијамант, који се окреће на разне стране. Почео сам да откривам за себе нове задивљујуће ствари: нашао сам да постоје прекрасни верујући људи и другачији односи међу људима, савршено чиста осећања, поверење, љубав, оно што ми је било сасвим непознато у таквом свету.
Онда је дошла 1993. година – убиство оптинских новомученика. То се десило практично пред мојим очима: на Васкрс сам био у Оптини. Као лекар покушао сам да им укажем прву медицинску помоћ. Заједно сам са другим лекарима пратио у реанимацију Козељска јеромонаха Василија. Тертуалин каже „крв мученика је семе Цркве“, тако да се и за мене крв ових монаха постала таква сила, која ме је подигла ка коначном избору. Од тог тренутка ја сам постао православан.
И још је на мене снажно утицало познанство са протојерејем Михаилом Трухановим. По милости Божијој ја сам се сретао с њим веома често: готово сваке недеље смо се окупљали код њега заједно са другим чедима. Баћушка нас је учио православном животу, веома много пажње је посвећивао Светом Писму, причао, објашњавао Јеванђеље. То су биле године дивног учења, које се није могло упоредити са учењем у богословском универзитету. Баћушка нас је учио његовим духовним опитом, који је мени много помогао и којим се ја и дан данас користим.
Како је ваше оцрковљење било прихваћено од стране колега са посла и другова?
Код већине мојих познаника било је чуђење и недоумица. Ако се сетимо да се све то одвијало почетком 90-их, то много објашњава. Тада су и Црква и православни по нечему били нови, они нису ушли у наш живот на који смо навикли. Моје колеге су мени поставили дијагнозу. Посебно их је потресало што се ја молим заједно са болесницима. Нама у болницу су долазили свештеници и служили молебне (молитвени канони са освећењем воде). Ја као верујући човек сам помагао, организовао болеснике, молио се заједно с њима, и то је изазивало недоумице. То је било просто несхватљиво, како то да се лекар-психијатар моли заједно са психички болесним људима. То је звучало као дијагноза. После се ситуација променила и навикли су на мене. Постепено су све те лажне приче престале, и сада ме чак моле да дођем. Да, сада су односи више лојалнији, иако не бих могао рећи да су јако топли. Наравно, има много проблема, и не само у психијатрији, него и у друштву - оно у великом броју није црквено.
Али по милости Божијој код мене постоје и остају блиски духовни односи са директором одељења, с којом сам много година радио, она је црквени човек и , у ствари, моја крштена кума (крсна мајка-тачан превод, прим.прев.). И још са једном директорицом одјела имам блиске духовне односе, готово родбинске односе.
И сада, оче, Ви настављате да одржавате односе са психијатријском болницом у којој сте радили?
Да, настојим и молебане да служим, и настављам помало да радим као лекар. Молебне служим заједно са сестрама милосрђа, оне ми помажу: болесницима доносим ствари, посластице уз чај, иконице, духовне књиге, крстиће. Упечатљиво је да када се врши молебан са водоосвећењем, тада персонал каже, да се болесници некако утишају. У одељењу болнице се појављује таква благодатна, мирна атмосфера. И јаче болесни немају немир као раније. И персонал постаје спокојнији. Некако се све умирује на неко време. Лекари сами моле да би са овим молебнима наставили: уз њихову помоћ може се стварно утицати на болеснике. Благодат Божија, наравно , не може а да не делује!
Болесници то исто осећају? Како се они сами односе ка молебнима?
Веома добро! Могу рећи из свог искуства, да доводе тешко болесне, готово дефектне, са којим како изгледа ни разговарати се не може: они живе напола вегетирајући у животу. И када се врше молебни, такав је утисак, да то више нису болесници – они се преображавају, почињу да се моле, активно учествују. У неких, са јаким признацима малоумља, побољшава се изглед, појављује се нека радост, они прилазе на благослов. Ни једном на молебну није било случаја, да би болесници богохулили. Чак јако болесни, од којих би се теоретски такво нешто могло очекивати. Може бити шумно: неко прође, неки разговор не по теми, али главно је – агресије нема! Умирују се и укључују се у молитву колико је за њих то могуће. И сви са великим задовољством узимају иконице и духовну литературу, увек очекују молебан – за њих је то велика радост.
Молебни, разговори о духовном, проповеди, духовна литература – за ове људе је заиста зрак светлости у тамном царству њихове болести. Они се за то хватају и у томе црпе снагу за живот. Стога према њима треба имати осећај посебног састрадавања.
Вероватно су у вашој медицинској и свештеничкој пракси били случајеви, који су послужили за утврђење Ваше вере? Који од њих вас је највише потресао?
Наравно, таквих случајева је било много. Посебно сам запамтио један случај. Тад сам већ био свештеник. Пришао ми је човек потпуно необичан, сложан, противречан. По образовању адвокат, завршио аспирантуру, уз то учествовао у борбама без правила и страдао од жестоке зависности од хероина. Колико га је ова овисност мучила, да је он живео са мишљу о самоубиству и чак је неколико пута покушао да заврши са собом. Направио је себи предозирање, али је преживео. Покушао је да се обеси – покидао се конопац. А то је био конопац од падобрана, замислите, такво нешто просто не може бити! И дошао је код мене, сео и прича, да хоће да заврши са собом и да ће чим изађе обавезно то урадити. Ја као психијатар схватам да је човек опасан за самога себе – треба позвати хитну помоћ. Али као свештеник знам, да га преварити не могу, без његове сагласности не могу позвати. Једино што ми је остало, као свештенику било је да му предложим да се исповеди, иако овај човек није уопште био црквени, ништа није знао о покајању, и у суштини, није био спреман тог тренутка за покајање. Зачудио сам се кад је одмах пристао. Почели смо исповед право у кабинету, у којем ја примам посетиоце. Још више сам се зачудио томе што се он исповедао пламено, срдачно, тако као да је много читао о покајању и о томе како би требало кајати се. Веома тачно је наводио грехе, није преувеличавао нити их је преумањивао. После исповеди му је постало лакше и он је отишао. Следећег дана млади човек је поново дошао, али ја сам га једва препознао. Здрав изглед лица, очи које су му сијале од среће, руменило на образима. Дошао је и каже: „Баћушка, још о нечему сам се хтео покајати, али код мене је таква радост на души, она ме тако испуњава, да док сам ишао, заборавио сам!“ Зар то није управо истинско јављање благодати Божије!
Тако бива када се успе ступити у поверљиви душевни контакт са човеком. Тога тренутка се појављује блиско општење међу душама лекара и болесника. Безусловно, тамо, где је љубав, поверење, и у неком степену смирење друга пред другом, тамо и јесте Христос.
Оче Владимире Ви сте и психијатар и свештеник и можете објективно да оцените да ли је потребна психијатрија? Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник?
Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Код човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Ко је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не потцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ.
Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Куда да иде: ка психијатру или ка свештенику?
Код светитеља Филарета Московског постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити.
Код мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозрење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мирно налази, иде у храм.
У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу.
Користите ли искуство и знања из области психијатрије, неке специјалне методе у свом свештеничком раду?
Користим се тим искуством општења са психички болеснима, које сам стекао за време свога рада као лекар. У суштини то је животно искуство. И по мери тог искуства, колико ја схватам, колико сам раније видео болесних, општио с њима и лечио их, могу приближно да оценим психичко стање човека, прогнозирати његово могуће даље понашање. То ми помаже да психолошки коригујем и духовно помогнем човеку. А неке специјалне психолошке или психијатријске методе ја не примењујем принципијелно и нећу да их примењујем. Пре свега, треба стећи искуство трпљења и љубави ка тим људима. Тим пре, ако ове методе у свештеничком раду доносе корист ради помагања човеку, тада је то на свом месту и све је добро.
Како сматрате, оче, данашњи начин живота, савремени вид, некако изазива појаву психичких обољења, чини да су у порасту?
Наравно, изазива. Савремени начин живота – то је живот у све убрзанијем темпу, то је такво трчање, када људи покушавају да вањски постигну што више и стога немају могућности да се окрену унутар себе. Тенденција ка вањском успеху, безусловно, потхрањује унутарњу гордост, која по реду, представља једну основицу греховног живота. С друге стране, савремени живот, то је нездрава количина свакојаке непотребне информације, која изазива код човека пренапрегнутост, разне страхове, неувереност у себе и може испровоцирати и алкохолизам, и наркоманију, и психичке болести. Са треће стране, може се говорити о тенденцији и тоталном хедонизму, стремљењу ка задовољствима. Отац Анатолиј Берестов каже, да такав потрошачки однос ка животу фомира наркомански тип карактера, када је човек спреман само на то да се наслађује. Добити задовољство од свега: од човека, од ствари, од навика, од снажних осећаја, од уметности, јела, алкохола, лекова. То безусловно, такође утиче на психичке ломове и греховност. Ту је права овисност. Грех и психичка болест – то је веома блиско.
Једном ми је дошао 35. годишњи слуга Божији, наркоман са дужим стажем, који није једном био на лечењу. Раније се он бавио бизнисом, био је човек имућан и могао је себи да приушти скупо лечење. Прича, колико се пута поновила ситуација: враћа са са пријатељем опет из болнице, гледају један другога: „И шта ћемо, идемо? Идемо...“- и опет по старом. И опет пад. „После, - каже, - мислим: „И због чега смо ми све то радили, зашто смо се лечили, и шта даље?“. Тако је, на крају крајева, сав свој бизнис изгубио и остао практично ни с чим. Покушавао је да се обрати у храм, био на службама, али то је чинио од случаја ка случају. Наравно, нека помоћ и подршка су постојали, али радикалних промена није било. Када се он обратио мени, у његовом гласу се могла осетити иронија, тако, ја сам све испробао, шта ви ту још можете... Рекао сам му, да човек ништа не може, и ја ништа не могу, али да ће нама помоћи Господ. „Верујеш ли, да ће Господ помоћи теби? Верујеш ли да ће Христос тебе спасити?“ он каже: „Да, хоћу да верујем, ја верујем у то!“ И ми смо одлучили с њим, да ће се он сваке недеље исповедати и припремати ка Причешћу Христових Тајни. Почео је то да ради правилно. Мислио сам да неће дуго издржати, да ће отићи на једно, два Причешћа, а он је долазио и долазио. Онда се појавио са женом, веома добрим, интелигентним човеком, која му је у свему помагала, и обоје су сијали. Обоје су били радосни! Како се испоставило, на другој или трећој недељи постало је јасно да он више не овиси од наркотика. „Нестала ми је привлачност к њима, - причао је. -Појавила се одвратност, ја не могу водити ранији живот“. Од тог тренутка све се променило. Он се наставио често причешћивати, готово сваке недеље долази у нашу цркву. Почео је да се интересује за посао, уредио се породични живот. Проистекло наравно не треба приписивати човечијем разуму, или некој психотерапеутској помоћи, и моје учешће овде је минимално. Овде је, очигледно, деловала Благодат Господа Нашега Исуса Христа, и човек се преображава под деловањем Светих Христових Тајни.
Мислим да је главно, унутарње стање. У зависности од тога, на шта је оријентисан човек: тежи ли он ка побожности, добру, вери, савести или се односи према животу потрошачки, трчи за срећом, угодношћу, лагодношћу – такво је његово и стање душе. Од тога се мења и психа: она, у складу с тим, или се оснажује или се упропашћује. Јер је психа човека постављена тако, да би он служио Богу и људима на својем месту: ми у себи имамо икону и лик Божији. А ако се човек ограђује, настоји да присвоји себи живот, као да он припада само њему, и све види са потрошачке тачке гледишта, тада се психа нарушава, слама. Човек не може другачије: жалостан је, лоше му је. Нема радости. Он трчи за радошћу, као магарац за мрквом привезаном пред њим, и ето, ето, окусиће је, али је никако не може дохватити.
Так и овде, исто јурњава за срећом. А срећа је само у Богу, само када је са Богом, са Христом. Када не бежи човек у себе, него када из себе бежи – ка Богу, ка људима.
Данас се често сусрећемо с тим да се православни људи плаше и друге плаше психолозима. Али постоје и православни психолози. Ко су они и да ли су нам потребни?
Свакако да су потребни! Постоји такав термин – светоотачка психологија. И заиста, свети оци су најбољи психолози, они прекрасно знају душу човека. А не може се знати душа, не знајући Бога. Стога су они безусловно били Богопознаваоци и душепознаваоци. Православни психолог, у првом реду, оперише знањима светоотачке психологије, учењем светих отаца, али и опсег знања савремене психолошке науке активно користи. Посебно се то тиче знања о понашању човека и посебностима његове пријемчивости: како лечити речима, како помагати, која су му слаба места, како их ојачати и тако даље.
Данас су веома модерни различити тренинзи и психолошке праксе са коришћењем аутотренинга или хипнозе. Представља ли оно неку опасност за човека? И шта је опасније аутотренинг, хипноза или лекови?
Лекови ни у ком случају не могу штетити души, они могу само утицати на физичко здравље човека. Хипноза веома рушилачки делује на вољу, код човека се појављује зависност од хипнотизера, он постаје хипнотизиран, раслабљен, слабовољан, при том по правилу, у доношењу самосталних одлука. Аутотренинг, наравно изазива сујету и гордост, човек се ослања на себе и на своје „ја“. У целини, по питању хипнозе и аутотренинга могу се рећи речи Христа: „Без мене не можете чинити ништа“. И једно је и друго без Христа, стога никакве користи, само штета.
Али постоје и озбиљније „занимације“ савременог човека – то је занимање различитом духовном праксом: источним, окултним, секташким...У каквом стању се налази психа таквих људи?
У психијатрији је издвојена цела област психичких обољења, такозване окултне болести, које се не појављују сасвим типично. Оне се одвијају на тананијем, више духовном нивоу. Човек се може вањски адаптирати, заузимати неки социјални положај, имати породицу и тако даље, и при томе страдати таквим психичким поремећајем. Сличног типа болест се одвија на нивоу његовог духа. Човек губи слободу, јер постоји нека онострана, негативна, духовна сила, која настоји да њиме руководи и да полаже на њега своја права. Као резултат разних псеудодуховних, окултних пракса бесовска сила покушава да пронађе приступ човеку.
У мојој свештеничкој пракси је био овакав случај. Човек, који је имао посвећење у магистра магије дошао је на исповест на Крутицко подворје, где ја такође служим и занимам се радом са душама. Сећам се свог физичког осећаја – изненада сам почео да се смрзавам. Он се исповеда, говори савршено реалне ствари, говори о својим гресима, а мени постаје због нечега тако хладно, да ја не могу ништа да му одговорим. Морао сам чак обући на себе капут, да бих се мало угрејао.
После исповеди он је убрзо прошао Чин присаједињења, обављен на Крутицком метоху и све се променило. Разговарати се с њим могло лако: прошао је осећај неугодности, који је долазио од тог човека. Сећам се, када је он тек почео да се оцрковљује, није подносио читање у цркви акатиста Кипријану и Јустини. Он је ишао по цркви кружећи и није могао никако да се заустави: толико силно је осећао немир.
Видљиво, вражији дух га је тако гонио, сметао, није му давао мира. После присаједињења ка православљу све је нестало, он је постао други човек.
Говорили сте о демонској сили а да ли заиста постоји опседнутост демонима? Да ли постоји строго научно опредељење за то? Јесте ли се Ви као свештеник са тим сусретали – то је реалност, није измишљено?
То, је безусловно, реалност. Научне опредељености нема. Како је бес јављање духовно, а не научно, тако опредељења научног и не може бити. Ја не владам довољним духовним искуством да бих могао да одредим чињеницу бесновања, али били су случајеви, када би дошао човек, а ти осећаш – није тај дух. Живи он црквеним животом и пада у неки смртни грех, и у њему се дешавају такве промене, да постаје тешко да се покаје. Почиње самосажаљење, самооправдање, осуђивање других и томе слично. И ти осећаш, да је онај дух кротости, мира, радости , који човек носи у себи изненада нестао.
Многи психички поремећаји, који се јављају код психијатријских болесника, имају у себи елеменат бесновања – чији циљ је конкретно уништење. То није хаос, није какофонија мисли и осећаја, него конкретно, у целини усмерено деловање: или човек чује гласове, који њиме управљају, и наређују му да себе или некога убије, или без цензуре псују, или га прво похваљују, а онда га доводе до унинија (депресије) и очајања. У сваком случају траже слаба места човека и покушавају да играју на ове слабости, да би овладали њиме све више и више. Бунцајући поремећаји, чисто бунило, утицај, када човек осећа да га дави нека сила и нагони га да чини лоша дела. Последње се посебно среће у случајевима дечије шизофреније. Дете се може жалити, да он чује глас неког човека, који га учи да се понаша лоше, на пример, да га тера да краде.
Имао сам неколико случајева, када су се болесници, који су чули гласове, који су имали некакве поремећаје бунила, после исповести изненада, као изгубили снагу, падали пред аналојем. Лежали неко време. Не знам, може ли се овде говорити о бесновању, али тим више, ето каква је на одређен начин реакција на Благодат Божију.
Друга појава, која се никада није једнострано прихватала – јуродство. Ви као свештеник и психијатар како можете да одредите шта је то? Психички поремећај или дејство Благодати Божије?
Јуродство – то је живот у Христу. То је смирење, може бити тако високо, да човек не поступа по прихватљивим социјалним нормама, а ради Христа, намерно показује себе страним, неадекватним. Јуродство то је ради Христа и не треба га мешати са душевним обољењима. Једна је ствар скривати неке духовне дарове: дар прозорљивости, молитвености, побожности, чистоту срца, бојећи се похвале, преузношења, бојећи се човечије части. Друга је ствар – човек, који како кажу „није добар са главом“, живи по својем, и све то није око Христа, него око себе. Препоручујем читаоцима журнала да погледају филм „Острво“. Био сам потресен ликом Петра Николајевича Мамонова, буквално открио сам га за себе. Човек веома велик и натпросечан.
Постоје ли и код свештеника проблеми са психом? Може ли свештеник упасти у депресију, и шта да ради у том случају?
Наравно, дешава се. Свештеници су исто тако људи, као и сви остали. Са таквим истим немоћима, и таквим болестима. Бивају депресије. Безусловно, добро је када пре рукоположења испитују: да ли су биле код свештеника психичке болести. Наравно да не треба рукополагати душевно болесног. Али, тим више, свештеник може боловати, као и сви други људи. И лечити га треба исто тако.
Оче, посаветујте нас, шта а радимо да бисмо сачували душевно и духовно здравље?
Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни.
Вадим Пришепа
Јелена Кучеренко
Биографија свештеника Владимира Новицког
Родио се 1963. године у породици лекара у граду Химки, Московске области. Тамо је већ 1980. године завршио школу и ступио у Први московски медицински факултет сада Медицинска академија. Године 1986. је завршио студије и радио као психијатар у Централној Московској обласној клиничко психијатријској болници. Паралелно је студирао у у интернатури по специјалности лекар-психијатар. Године 1998. је прешао у химкинску психијатријску болницу бр. 22, где је радио као лекар-координатор, а после директор одељења. Те исте године 1998. је рукоположен у чин ђакона у храму светих безсребреника Козме и Дамјана у селу Космодемјанско (Москва). Године 2000. га је Његова Светост Патријарх Алексије рукоположио у свештеника. Године 2005. завршио је ванредно богословски факултет на богословији Светог-Тихона. Служио је у храму светих безсребреника Козме и Дамјана у селу Космодемјанско (Москва), а такође по благослову свештеника у храму Васкрсења Словушчего при Душебрижном центру названом у част св. Праведног Јована Кронштатског на Крутицком патријаршијском метоху, где се бави бригом о душама људи који су страдали од окултизма и секташтва. Ожењен је, има троје деце.
Превод с руског: Наташа Убовић
Извор: правмир.ру