Прва Божја заповјест у Рају била је заповјест о посту, уздржавању од забрањеног плода. Као Творац човека, Бог је знао колико лоше може бити робовање човека своме стомаку, па је овом заповешћу хтео да га као разумно и слободно биће опомене од тешког робовања својој телесној похоти.
Хришћански пост води поријекло од Господа Христа. Господ сам је постио 40 дана прије него што је почео да проповеда своју науку. Као што је постио прије њега пророк Мојсије и други пророци, постили су и апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све свете руководио у животу по Богу", каже свети Василије Велики.
У чему се састоји прави пост? Већина мисли да се пост састоји у уздржавању од забрањене врсте хране. Али важније је уздржавање од греха. Тек оба облика поста сачињавају прави пост, користан и за тело и за душу. Само телесни пост, без духовног, слаба је корист. Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни па онда спољашњи, телесни, но не зато да би потценио телесни. И Он сам је постио телесно, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора вољом, срцем и умом да усвоји пост, и то драговољно и радосно. Тако пост треба да је радост а не жалост. Циљ постаје очишћење тела, јачање воље, уздизање душе. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Душа има два крила којима лети ка небу: пост и молитву. Оне су лек за душевне и телесне болести и од сваког демонског дејства. Сам Спаситељ је рекао: "Овај род се изгони само постом и молитвом". Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста.
Уз пост је врло значајна и молитва. Пост без молитве је дијета за мршављење. Молитва треба да је непосредна и јасна. Треба да излази из срца а не само са усана, јер је молитва разговор са Богом. Сва наша чула треба да су усредсређена на тај разговор. Онима који немају Молитвеник и не знају молитве ми бисмо препоручили да купе мали Православни молитвени, Сан мајке Божје и сваку другу православну литературу, у којој постоје молитве.
Поред ова два крила (пост и молитва), узношење ка Господу чине нам и добра дела. Нарочито у време поста, како би нам то прешло у свакодневну навику и ван поста.
Какви све постови постоје и како треба постити?
Црква је прописала једнодневне и вишедневне постове.
Једнодневни постови су: сваке среде и петка, осим трапавих седмица: Усековање (11. септембар), Воздвижење Часног Крста (27. септембар), и Крстовдан пред Богојављење.
Вишедневни постови су: Велики часни пост пред Васкрс: Апостолски пост: Великогоспојински пост и Божићни пост. Како постити у Божићном посту? Прве и последње недеље се пости на води. Осталих недеља се пости: понедељак, среда и петак на води, уторак и четвртак на уљу, а суботом и недељом може и риба. То је по канону (правилу). Међутим, деци, старијим особама, болесним особама и онима који раде тешке послове, њима се пост ублажује. Пост може да ублажи само духовник, а то је надлежни свештеник. Може и духовник из манастира ко га има. Значи, треба се обратити духовнику за ублажење поста са истинским разлозима, јер пост не сме да убија тело и да буде терет, већ треба да убија страсти у телу.
У посту се и чешће причешћујемо, а то изискује и Свету тајну исповести. Како се исповедати? На исповести не треба ништа тајити или заобилазити, треба бити искрен и све грехе које знамо и којих се сетимо рећи појединачно. У свештеника можемо и морамо имати пуно поверења јер нам се он неће чудити нити смијати нити нас осуђивати већ једино помоћи да победимо грех. Наша исповест остаће знана Господу преко свештеника. Треба се трудити да се исповедамо пре Литургије да бисмо могли активно да учествујемо на Литургији.
У току Литургије приступамо Светој тајни причешћа. Како? Пре причешћа те ноћи и јутра не стављати ништа у уста, ни храну, ни пиће нити цигарете. У храм се долази пристојно одевен, а жене ненашминкане, нарочито без ружа на уснама. Како прићи Светој чаши? У највећем реду без гурања и галаме, приче и томе слично. Светој чаши прво прилазе деца, старе особе (које не могу дуго да стоје), затим мушкарци и на крају жене. Ако има монаха и монахиња, онда они иду први. Када приђемо ближе, онда десну руку ставимо преко леве на грудима у облику слова "Х", не крстећи се, рећи свештенику своје име, приклонити кољена колико је потребно да уста дођу у висину Свете чаше, отворити уста, узети Свето причешће са кашичице коју нам свештеник стави у уста као што узимамо мед, а не чекати да нам свештеник сипа у уста. Не целивати свештенику руку нити иконе, да не би Часна крв и Тело, који су нам евентуално остали на уснама остали свештенику на руци, или икони.
Нафору узимамо тако што десни длан ставимо изнад левог, и сачекамо да нам свештеник удели нафору. Узмемо нафору и у највећем реду враћамо се на своје место и сачекамо молитву благодарности коју свештеник прочита.