Често се дешава да нам у храм дођу старији људи и поделе своја сећања. Кажу да су као деца крштени, али да касније нису имали прилике да уче о вери, нити су икада посећивали цркву. Већину живота су провели читајући световну штампу и радећи у обичним колективима, без икаквог додира са вером. Упркос томе, тврде да су увек носили сећање на Бога у дубини своје душе. Сада, када се о вери говори на сваком кораку, и они себе сматрају верницима. Овако чести примери јасно показују да је наша душа заиста створена по Божијем лику, који не нестаје из ње, чак ни у неповољним околностима.
Данас заиста није потребно убеђивати људе у постојање Бога. Међутим, оно што је кључно није само знање, већ наш лични однос према Богу. Уколико смо равнодушни према вери, ако не желимо да упознамо њене основе или погрешно процењујемо себе пред Bogom, наше знање о Његовом постојању не само да нас не приближава, већ нас и удаљава од Њега. Тако се у нама усељава лажна представа о вери, која се не разликује много од отвореног атеизма. Већина оних који у позним годинама „уђу“ у Цркву, нажалост, често се заустави само на осећају да изнад нас постоји Неко или Нешто кога називају Богом. Оваква природна или општељудска псеудорелигија нема суштинске везе са хришћанством.
Различити су облици ове „природне религије“ или религиозног осећаја. Издвојићемо три најтипичнија.
Сујеверје. Оно није само веровање у предзнаке, у ванземаљце или чудесне исцелитеље. Пре свега, то је неразумно и слепо веровање, често без јасне представе у шта се заправо верује, али увек праћено строгим придржавањем одређених правила. Та правила могу бити чак и поједина црквена правила, попут забране рада на празнике. Таква правила не оптерећују много наш свакодневни живот, а истовремено умирују нашу успавану савест.
Вера у обреде, односно уверење да одређени црквени обреди сами по себи, без молитве, покајања и црквеног живота, могу да „освете“ и улепшају наш живот, дајући нам неку врсту благодати. Овде спада и настојање да се по сваку цену крсте деца и опевају преминули рођаци, без жеље да се разуме да само опело или крштење за особу која не живи црквеним животом, по правилу, не доноси много.
Вера у себе, односно убеђење да имамо толико много добрих дела, а тако мало грехова (осим ситница попут безбожности, абортуса, блуда и пијанства). Поврх свега, пошто смо учинили толико добра другим људима, Бог је једноставно дужан да нас награди, па нам Црква и молитва уопште нису потребне. Другим речима, наравно да је добро што у селу постоји црква, али она није ту због нас, већ због оних који треба да добију опроштај за своје бројне грехове.
Све ове стране религиозног осећаја могу коегзистирати код једне исте особе.
Могући су и други облици испољавања ове религиозности, али је њихова суштина, нажалост, иста. Прво, увек недостаје схватање живог, личног Бога, Створитеља и Спаситеља човека. Бог се замишља као нешто безлично и, што је најважније, веома удаљено од нас, те стога не захтева од нас поштовање, страх, послушност и љубав. Даље, карактеристично је гледиште на човека, односно на себе, као на биће коме није потребно ништа са оне стране гроба, а које истовремено има право на сва земаљска, па чак и небеска добра. Заиста, ако су наши односи са свима углавном подношљиви, а Бог је за нас далеко на небу или дубоко у души, онда је са нама све у реду и ми смо добри, па нека нам Бог да све што нам припада. У суштини, ово је слепило, тама незнања сопствених грехова и болести душе. Невоље и несреће које нас задесе могу нам само делимично помоћи да прогледамо и схватимо да смо заправо много гори него што нам се чинило, и због тога несрећни.
Најзад, из оваквог осећаја себе и свог односа према Богу, очигледно проистиче неверовање у рај, пакао, вечно блаженство и вечне муке; или, у најмању руку, потпуна равнодушност према сопственој судбини након смрти. Рај нам се чини досадним попут дуге црквене службе, а пакао нас не плаши јер не видимо доказе његовог постојања и, што је најважније, не можемо замислити како бисмо ми, тако добри, могли тамо завршити. Уопште, сва „природна религиозност“ је равнодушна према стању човека после смрти. Афричком дивљаку је био потребан идол од камена да би, након што га попрска жртвеном крвљу, обезбедио добар лов или се осећао сигурно на опасним стазама. Савремени верник на сличан начин жели да набави крстић или икону ради заштите дома, детета, аутомобила и себе од свих непредвиђених ситуација, како би се осећао сигурније у свом окружењу. Мисли о вечности нема ни код једног ни код другог „верника“.
У складу са претходним, „природна религиозност“ не даје никакве подстицаје за делање, за испољавање вере кроз дела. Она не поставља циљеве, не даје човеку пуноћу духовног живота, не одговара на питања савести, већ само помаже да се од ње сакријемо и да се са њом помиримо. Истинску духовну пуноћу може дати само права, свесна, трезвена и делатна Вера. Вера се може исповедати хладним уснама, али може (и треба) да се исповеда умом, срцем, речју и делом, свим деловима душе и тела. То је права Вера. Циљ ове Вере је спасење човека који је осетио своје погубно стање у безбожности. Наше незнање сопственог погубног положаја, упркос свим социјалним и породичним проблемима, достојно је чуђења и сажаљења. То важи и за најгрубље и најприземније грехе, за нашу унутрашњу несређеност, грижу савести и за безуспешне покушаје да сопственим снагама дођемо до среће.
Цркву нису измислили људи. Сама историја дуготрајних и честих прогона, на које Црква никада није одговорила насиљем, говори да би се, да је људска установа, једноставно угасила до данас. Њу је основао Сам Господ и подржава је на недокучиве начине, водећи људе кроз њу ка Себи. Други начин да се дође до Њега, осим Цркве, Бог нам није оставио, слично као што отац сам учи свог малолетног сина реду у кући и правилном понашању према оцу, а не препушта то дечјем разуму. Давно је речено: коме Црква није Мајка, томе ни Бог није Отац. Ко себе сматра верником, а није црквена личност нити редовни парохијанин, нека разуме да таква вера није по вољи Богу, Ономе у кога верује. Ово нас учи реч Божија – Свето Писмо. Притом, чак и ако човек често посећује храм, али се не исповеда и живи отворено кршећи Божије заповести (које, узгред буди речено, не може ни правилно разумети без црквеног учења), он ипак не може бити члан Цркве и не може се назвати хришћанином.
Црквеност је потпуно нови и једини исправан поредак целог живота, мисли и осећања човека који је прихватио Цркву и осетио потребу за њом. Управо таквом човеку Господ постепено открива шта је истинско хришћанство и какав је то пут, док се споља тај пут види само површно и из даљине.
Проучавање наслеђа Цркве, односно Светог Писма и Светог Предања, заједно са унутарцрквеним животом, разликује верујућег човека од „природно-религиозног“. „Природну религију“ човек може схватити или измислити сам. Истинска вера нам се даје од Онога Који је неупоредиво виши, чистији, разумнији, милосрднији и моћнији од целог човечанства. Ова Вера се даје свакоме ко је искрено жели, ко је жедан и ко моли, а не самозадовољном и спокојном човеку, ма колико био узнемирен због света око себе.
У наше време, хвала Богу, човеку је веома лако да се укључи у црквени живот, ако има и најмању жељу или бар немир због своје судбине после смрти. Само не треба мислити да се може доћи било ког радног или недељног дана одмах „на причешће“, а да се потом не појави у цркви читаву годину. Причешћем не почиње улазак у Цркву за оне који су се давно од ње удаљили, нити крштењем за оне који нису крштени. У оба случаја, почетак је осећај кривице пред Богом и вера у Њега, затим следи кратко објашњење у Кога верујемо и за шта смо криви пред Њим, па тек онда припрема за крштење или причешће. Господ позива: „Приближи се Царство Небеско“ – даровано нам крштењем или причешћем – али пре тога: „Покајте се и верујте у Јеванђеље“. Овим причешћем или крштењем наш црквени живот не би требало да се заврши, већ тек истински да почне. Каквог смисла има ухватити се за спасоносно уже, а потом га одбацити на пола пута? Само „ко истраје до краја, биће спасен“, учи нас Сам Спаситељ.
Свештеник Тимотеј Алферов
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: stihi.ru