Ето драги моји, то је шта је ново дошло, да је Он сада, истовремено ван простора и времена својим телом и да може истовремено да буде под небом иста тајна и под непцем иста тајна. Под небом тако „under the sky“ (мислим у Јерусалиму, Београду, Москви, Токију, Вашингтону, Јоханезбургу) ту су хиљаде миља између олтара, али на сваком олтару православне цркве, хлеб и вино се промени у Тело и Крв.
Али, нема толико хиљада телеса Христових колико има олтара. То је увек оно једно Тело, ван простора, које може да буде истовремено на много места и да остане једно. То је надлогика, то је наша мистика. И зато нама не треба римски папа као Његов вице-христос, као заменик Христа Бога, јер је он у свакој парохији и телесно присутан. А овде под непцем, мало „небце“ (пре Вука је било јасније, непце је небенце, то личи на мало небо) се тај хлеб променио у Његово тело.
Он је рекао: „Ја сам хлеб са неба“ (Јов 6,41). Његово тело није са неба, шта је тај Ја сам хлеб са неба? То је она светлост златна вечна Божанска, која је сакривена у Његовом телу. То је нама причешће и храна. А ови кажу (по логици Аристотела на нивоу очигледности науке овога света): „Ако ви верујете да се хлеб и вино претворило у Тело и Крв, онда господо хришћани, ви сте људождери“. А ми кажемо: „Не“. То је оно да је наша вера изнад очигледности. Јер то парче хлеба које се промени у Тело Христово и даље има облик и укус хлеба. И та Његова Крв и даље има укус вина, зашто? Па да би остало простора за веру, за слободу, иначе би то била принудна хемија где нема слободе. И онда би дошли неверници у олтар, па кад би то видели они би морали да верују.
Ето без таквога школовања без такве веронауке, су биле наше две три прошле генерације, незналице тоталне. Били су само до другог степена. Дошли само до културе, до академије наука а нису знали да су попови изнад њих на трећем спрату, увек. Чак и онај сељак који је имао православну веру и он је изнад наших академичара који су били атеисти, нису знали шта је изнад њих, трећи спрат.
Тако, значи, једете тај хлеб, значи гризите, али, ми не можемо прегристи својим зубићима оно тело које иде кроз камену плочу из гроба. Свака и најмања честица (мрвица) биће опет цело тело Христово под непцем. То су само центиметри раздаљине, а како његово историјско тело (од 180 цм. отприлике) може да стане у једну тако малу мрвицу? Ми то не знамо, ми само тврдимо тајну, а не да је објашњавамо, јер она се људском логиком не може објаснити. Ми се само бранимо од ове логике која каже: „Ви сте онда људождери“. Не, ми кажемо и најмања мрвица биће цело Тело Христово. Значи ми нисмо да Му одгриземо неко парче меса или лочемо његову Крв, него за те енергије божанства сакривене у Његовом Телу. То је наша храна на причешћу. Храна за дух наш, а ми смо сви створени налик на Бога.
А када фактографска наука, ова незнајућа, боље рећи незнабожачка, каже да је смрт природна, ми кажемо: „Не, уопште!“. Нико не жели да умре, и сваки човек има нормални апетит ка бесконачном животу. Откуда то? Откуда смртна природа може да усади у неко биће свест, савест и жељу ка бесконачном животу, ако је она сама смртна? Тако, да једно дете живи као Адам у Рају, оно још не зна уопште да ће умрети. Па и кад сазна оно каже: „Види то се само бакама и декама дешава“. Па после пубертета кад сазна да мора умрети онда се тражи лек против смрти. И онда се чује само да је тај Исус васкрсао. Нема ни један други од богова: ни Мухамед, ни Буда нико није васкрсао. А Тома га је дотакао, значи није био фантом. (Јов 20,27)
Као што је оно рекао свети Павле: „Бог жели да се сви људи спасу“ (1 Тим 2,4), тако тај исти Павле говори философима на Ареопагу у Атини: „Пистин парасхон пасин (πίστιν παρασχὼν πᾶσιν)“ - „Веру је дао свима“ (ДАп 17,31) Бог тиме што је васкрсао свог Сина из мртвих. Јер ако већ немамо лека против смрти, онда да барем нађемо некога ко је васкрсао. А причешће је код нас лек против смрти. Јер је Он рекао: „Који једе моје тело и пије моју крв… „ (у Њему се то састави као у путиру, цело Тело Христово), не каже: „Имаће живот вечни“, него „Који једе моје Тело и пије моју Крв ‘има’ живот вечни“ (Јов 6,54). Већ има! То је привилегија православних католичана, да они већ могу да почну живот вечни.
Ето, ми не знамо колико смо само богати. А Словени су ту исто генијално рекли да је само Бог богат. Корен придева богат је Бог. А за Немце је раихерменш (Reichermensch) онај који има царство земаљско (исто је rich енглески). Ми смо богати када имамо Бога у себи, (који је постао човек) када имамо Њега у причешћу у себи и када постанемо храм Свете Тројице, пошто је Он неодвојив од Оца и од Духа.
И после причешћа ми постајемо, ако смо очистили срце, храм Свете Тројице. Значи Бог је нас створио да се усели у нас. Ви знате како је Војислав Илић описао Тибула који се заљубио у своју мраморну статуу, да је полудео. А Бог се заљубио заиста, у живе статуе, јер сваки је уникат и Он жели да се усели у њега.
Зато ми постимо. Ми благосиљамо и ово је добра космичка храна. Ми нисмо као неки богумили или манихеји који кажу да све што је створено и што је материјално да је то од сатане, да је то проклето, а само је као душа ту у тамници заробљена у материјалном телу. Уопште не. За нас је тело од Бога створено као и душа и дух, створени дух.
(Наставиће се)
Епископ Данило Крстић
Извор: rastko.rs