Постојао је краљ који је имао поквареног сина. Будући без наде да би се могао променити на боље, отац је осудио сина на смрт. Дао му је месец дана да се припреми. Месец је прошао и отац је позвао сина. На своје изненађење видео је да се младић приметно изменио: лице му је било мршаво и исушено, а цело тело је изгледало као да је било подвргнуто патњама.

„Како се догодила таква промена са тобом, сине мој?“, упитао је отац.

„Мој оче и господару,“ одговорио је син, „како сам могао да се не променим, када ме је сваки дан који је пролазио приближавао смрти?“

„Добро сине мој,“ приметио је краљ, „пошто си се очигледно призвао разуму, опростићу ти. Међутим, мораш одржати то будно стање душе до краја свог живота.“

„Оче“, одговорио је син, „то је немогуће. Како ћу се супротставити безбројним завођењима и искушењима?“

Тада је краљ заповедио да се донесе суд, пун уља, и рекао је сину: „Узми овај суд и носи га по улицама града. Пратиће те два војника са оштрим мачевима. Ако проспеш макар и кап уља, одсећи ће ти главу“.

Када су се вратили у замак, краљ је упитао: „Сине мој, шта си видео док си ходао кроз град?“

„Ништа“, одговорио је син.

„Како то мислиш „Ништа“?“, питао је краљ, „данас је празник, мора да си видео тезге са свим врстама тричарија, много кочија, људе, животиње...“

„Нисам видео ништа од тога“, рекао је син. „Сва моја пажња је била окренута ка уљу у суду. Плашио сам се да проспем макар и кап и тако изгубим живот“.

„Управо тако, сине мој“, рекао је краљ. „Чувај ову поуку у уму до краја живота. Буди будан над својом душом, као што си данас био над уљем у суду. Окрени своје мисли од онога што ће ускоро проћи, и ди их на ономе што је вечно. Нећеш бити праћен наоружаним војницима, већ смрћу, којој смо ближи сваки дан. Буди веома пажљив у чувању душе од свих погубних искушења.“

Син је послушао оца и живео је срећан.

Зато и ти стој чврсто на духовној стражи, јер не знаш када ће те Господ призвати Себи. У свом земаљском животу буди спреман у сваком тренутку да Му поднесеш рачун. Чувај се да те непријатељ не ухвати у своје мреже, да те не обмане узрокујући да паднеш у искушење.

„Пазите, стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се“ (1. Кор. 16:13)

Апостол даје Хришћанима овај важни савет да пробуди њихову пажњу на опасности овога света, да их позове на често испитивање својих срца, јер без тога, човек може лако уништити чистоту и ревност своје вере и неприметно прећи на страну зла и неверја.

Као што је основна брига бити опрезан по питању било чега што може бити штетно за наше физичко здравље, тако и наша духовна брига треба да пази на све што би могло нарушити наш духовни живот и дело вере и спасења.

Према томе, пажљиво и брижно оцењуј своје унутрашње импулсе: да ли су од Бога или од духа зла? Чувај се искушења одо овога света и од световних људи; чувај се скривених унутрашњих искушења, који долазе од духа равнодушности и немара у молитви, од опадања Хришћанске љубави. Ако окренемо нашу пажњу ка нашем уму, приметићемо бујицу мисли и идеја. Ова бујица је непрекидна; она јури свуда и у свако време: кући, у цркву, на послу, док читамо, док разговарамо. Обично се назива размишљањем, пише свети Теофан Затворник, али у ствари, то је узнемирење нашег ума, лутање, мањак концентрације и пажње. Исто се догађа са срцем.

Да ли сте икада посматрали живот вашега срца? Покушајте макар на кратко и видећете шта ћете наћи.

Догађа се нешто непријатно, и ви бивате раздражени; нека несрећа се догоди и ви сажаљевате себе; видите некога ко вам се не допада, и непријатељство се подиже у вама; срећете некога ко је раван вама, а ко је одмакао од вас на друштвеној лествици и почињете да му завидите; мислите о својим талентима и способностима и почињете да бивате горди...

Све ово је трулеж: сујета, телесне жеље, прождрљивост, лењост, злоба – једно преко другог, заједно разарају срце. Све ово може проћи кроз срце у пар тренутака. Из овог разлога је један подвижник, који је био изузетно пажљив према себи, био прилично у праву када је рекао „да је човеково срце испуњено отровним змијама. Само су срца Светих слободна од ових змија, страсти“.

Али таква слобода се задобија кроз дуги и тешки процес самопознања, рада на себи и у пажњи према свом унутрашњем животу, тј. према души. Буди пажљив. Пази на своју душу! Окрени своје мисли од онога што ће ускоро проћи и окрени их ка ономе што је вечно. Овде ћеш наћи срећу за којом трага твоја душа, које је жедно твоје срце.

Свети Јован Шангајски