Када видимо да наши ближњи не љубе Бога, тугујемо због тога. Али, туговањем не постижемо апсолутно ништа, као ни саветима и опоменама. Ни једно ни друго није исправан начин поступања. Постоји једна тајна. Ако је схватимо, помоћи ћемо ближњем. Тајна је у нашој молитви, у нашој преданости Богу, како би деловала благодат Његова. Својом љубављу, чежњом за Богом и љубављу према Њему, привући ћемо благодат, како би се она излила на наше ближње, духовно их пробудила и побудила на љубав према Богу. Или, боље речено, Бог ће послати Своју љубав да нас пробуди све. Оно што ми не можемо - учиниће Његова благодат. Својом молитвом допринећемо да сви постанемо достојни љубави Божије.

Знајте још нешто: напаћене и намучене душе, које страдају због својих страсти, веома су способне да задобију љубав и благодат Божију. Такви људи постају свети, а ми их често осуђујемо. Сетите се шта оно каже Свети апостол Павле: А где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Римљ.5,20). Када се сетите ових речи, осетићете да су такви људи достојнији и од вас и од мене. Ми видимо да су они слаби, али када се отворе за Бога, они онда постају свецело љубав и жудња за Богом. Мада су били навикли на другачији начин живота, касније се свом снагом своје душе предају Христу и постају огањ љубави Христове. Тако дејствује чудо Божије у душама које иначе називају “одбаченим”. Немојмо се обесхрабривати, нити журити са закључцима, нити судити о стварима површно и споља.

Ако угледате, на пример, неку обнажену или непристојно одевену жену, не задржавајте се на спољашњости, него се загледајте у дубину њене душе. Можда је она веома добра душа, која се одликује егзистенцијалним трагањима, а испољава их преко свог спољашњег изгледа. Носи у себи динамизам, тј. снагу пројекције, жели да привуче погледе других, али је из незнања изокренула ствари. Замислите да она позна Христа! У том случају, она ће поверовати и сав тај њен порив ће се окренути ка Христу. Она ће учинити све да привуче благодат Божију. Постаће света.

Наше упорно настојање да други треба да постану свети јесте један вид пројекције нас самих. У ствари, ми желимо да постанемо свети, па како нисмо у стању то да постигнемо, захтевамо то од других и инсистирамо на томе. При том се, губећи из вида чињеницу да се све исправља молитвом, често жалостимо, негодујемо и осуђујемо. Често својом претераном забринутошћу, страховима и рђавим душевним стањем наносимо зло другима, иако то не желимо, па чак и не запажамо. То важи и када друго људско биће веома волимо, као што, примера ради, мајка воли своје дете.

Мајка преноси на дете сав свој немир, своју претерану бригу за његов живот, његово здравље и његов напредак, чак и када му ништа не говори, чак и кад ни најмање не испољава шта осећа у себи. Ова љубав, што ће рећи - природна љубав, понекад уме да буде штетна. То се, међутим, не дешава са љубављу Христовом, која је спојена са молитвом и светошћу живота. Таква љубав човека чини светим и умирује га, јер Бог је Љубав.

Љубав је добра и права само као љубав у Христу. Да би био од користи другима, треба да живиш у љубави Божијој, иначе нећеш моћи да будеш од користи своме ближњему. Не треба да присиљаваш ближњега у име љубави. Доћи ће његов час, наступиће прави тренутак. С твоје стране, довољно је што се молиш за њега. Ћутањем, трпељивошћу и, првенствено, молитвом, тајно пружамо корист другоме. Благодат Божија очишћује његов хоризонт и уверава га у љубав Божију. Ово је осетљив моменат. Ако наш ближњи прихвати истину да Бог јесте Љубав, тада ће га озарити изобилна светлост, какву никада пре није доживео. Наћи ће своје спасење.

Старац Порфирије Кавсокаливит