Или си православан све време сваки дан, у свакој животној ситуацији, или уопште ниси православан. Наше Православље се не открива само у строго религиозним погледима, већ у свему што радимо и говоримо. Већина нас није свесна хришћанске, верске одговорности коју имамо за, наизглед, секуларни део наших живота. Особа која има истински православни поглед на свет живи сваки део свог живота као православна.
Запитајмо се, дакле, овде: Како можемо неговати и подржавати овај православни поглед на свет у свом свакодневном животу?
Први и најочигледнији начин је да будемо у сталном контакту са изворима хришћанске хране, са свиме што нам Црква даје за наше просветљење и спасење. То су црквене службе и Свете Тајне, Свето Писмо, Житија Светих, списи Светих Отаца. Мора се, наравно, читати књиге које су за сопствени ниво разумевања, а примењивати учење Цркве на сопствене животне прилике. Тек онда све ово може бити плодоносно, водећи и мењајући нас на хришћански начин.
Али често основни хришћански извори немају свој пуни утицај на нас, или уопште не утичу на нас, зато што немамо прави хришћански однос према њима нити према хришћанском животу који би они требало да инспиришу. Дозволите ми да сада кажем нешто о томе какав би наш став требало да буде ако желимо да од њих добијемо стварну корист и да ли ће они за нас бити почетак истински православног погледа на свет.
Православно учење мора додирнути и променити наше животе
Пре свега, хришћанска духовна храна је по својој природи нешто живо и хранљиво; ако је наш однос према њој само академски и књишки, нећемо добити корист која нам је намењена. Стога, ако читамо православне књиге или смо заинтересовани за Православље само да бисмо се информисали—или да би показали своје знање пред другима, промашујемо поенту; ако учимо о заповестима Божијим и закону Његове Цркве само да бисмо били „исправни“ , да судимо о „нетачности“ других, промашујемо поенту. Ове ствари не смеју утицати само на наше идеје, већ морају директно дотакнути наше животе и променити их. Иначе, у спољашњим стварима као што су светске велике кризе које су пред нама– они који се поуздају само у спољашње знање, законе, каноне и исправност, неће моћи да издрже.
Ништа није трагичније него видети некога ко је одрастао у Православљу, има одређену представу о катихези, прочитао је нека од Житија светих, има општу представу о Православљу и разуме неке службе, а уопште није свестан шта се око њега дешава. Таква особа својој деци показује двоструко лице и живот у две категорије: једна је начин на који живи већина људи, а друга је начин на који православни живе, али само недељом или док читају неки православни текст.
Када је дете тако васпитано, највероватније неће изабрати православно или ће оно представљати веома мали део његовог живота, јер, савремени животни пут је превише привлачан и мноштво њим иде; превише је постао део данашње стварности, осим ако дете није заиста научено како да јој приступи и како да се опходи према њој.
Наше Православље се открива у свему што радимо и говоримо
Стога, наш став, почевши од сада, мора бити приземан и нормалан. Односно, мора се применити на стварне околности нашег живота, а не да буде производ фантазије и бежања, одбијања да се суочимо са често непријатним чињеницама света око нас. Превише узвишено и превише у облацима Православље припада стакленику и није у стању да нам помогне у свакодневном животу, а камоли да каже било шта за спас оних око нас. Наш свет је прилично суров и рањава душе својом грубошћу; треба да одговоримо пре свега са приземном хришћанском љубављу и разумевањем, остављајући извештаје о исихазму и напредним облицима молитве онима који су способни да их приме.
Досегните до оних који траже Бога и побожан живот.
Такође, наш став не сме да буде егоцентричан, већ да допре до оних који траже Бога и побожан живот. У данашње време, где год постоји велика православна заједница, искушење је да од ње направимо друштво за нашу славу и уживање у нашим православним врлинама и достигнућима: лепоти наших црквених зграда и намештаја, сјају наших служби, чак и чистоти наше доктрине. Али прави хришћански живот, још од времена Апостола, увек је био неодвојив и од проповедања другима.
Учините Православље делом свог целокупног живота. Православље које је живо, већ самом том чињеницом блиста другима — и нема потребе да пишете „одељење за мисију“ јер врата правог хришћанства се саопштавају и без тога. Ако је наше Православље само нешто што чувамо за себе, и тиме се хвалимо, онда смо ми мртви који сахрањују мртве — што је управо стање многих православних парохија данас, чак и оних које имају велики број младих, ако та омладина не залази дубоко у своју Веру. Мало је рећи да млади иду у цркву. Треба да се питамо шта добијају у цркви, шта одузимају од цркве, а ако не чине Православље делом свог целокупног живота, онда заиста није довољно рећи да иду у цркву.
о. Серафим Роуз