Почиње овај циклус празником дјеце, јер Божић и јесте празник Богомладенца Христа, тог Божанског Дјетета, малог Бога, “Богића” (одакле и потиче име празника). Сљедећа, средишња недјеља Материца је празник мајки, јер мајка је та која је спона, мост, она која повезује, а посљедња, недјеља Отаца, подсјећа нас да Бог наш, Небески Отац, Који као дар Своје слободне љубави даје Самог Сина Свога, Христа који се рађа и постаје онај Његов “откуп” за наше гријехе.
Уочи Божића сви очекујемо нешто за нас велико и значајно. Како је говорио један од Отаца наше Цркве - попут дјеце која са нестрпљењем посматрају трбух мајке која је у благословеном стању очекујући рођење дјетета, тако и сви ми вјерни, очију упртих у своју Мајку-Цркву са нестрпљењем очекујемо Рођење Богомладенца. И можда управо због тога што се у овом празнику Христос не јавља ни као Цар, ни као Судија, ни као велики и силни Господар васељене, већ као мало и нејако дијете, можда се баш због тога нико не радује Божићу као дјеца. Неким својим, код нас отупјелим чулом препознају земаљска дјеца у новорођеноме Христу Вјечно, Божанско Дјете, Које се попут њих игра, и кроз игру ствара од праха земаљскога свјетове.
О Христовом дјетињству у Светом Писму није написано много. Међутим, оно што је Он Сам говорио о дјеци показује колико их је волио. Не само љубављу којом јачи воли слабијег, не само љубављу која значи наклоност. Христова љубав према дјеци прије свега је препознавање у њима онога што човјека чини сличним Богу, онога што му враћа и у њему обнавља првобитну чистоту и љепоту лика. Заиста, нико као дијете својом безазленошћу, невиношћу и чистотом не посвједочује да смо боголика бића. А осмјех и поглед дјетета најбоља су потврда тога да смо икона Његова.
Дијете не инсистира, није спутано плановима и интересима, не подозријева и не познаје лицемјерје. Цијелог себе даје у игри кроз коју пројављује и одговорност, и креативност, и све дарове своје. Дијете вјерује лакше и дубље од одраслих, зато што вјери приступа једноставно. Не сумњајући и не престајући да посматра све, оно се свим бићем диви тајни. Зато је велика тајна Христовог Рођења за дијете увијек извор радости и усхићења. У њему су безазленост пастира и мудрост Мудраца сливене у вјеру пред којом се Небо отвара.
Наш пад почиње онда када почнемо да напуштамо одлике дјетета. Онда када игру замијенимо проводом, безбрижност многобрижношћу, повјерење сумњом, машту жељама. Допустимо да бар у ове дане дјеца буду наши учитељи, кренимо смјерно за њима у сретање новорођеном Богомладенцу. Допустимо себи радост, свим срцем повјерујмо у чудо - све нас у овим данима позива да будемо Дјеца Божија! Јер се приближава Царство Божије! Долази Онај кроз кога је све створено. Син Божији постаје и Син Човечији. Грле се у неизрецивој радости Бог и човјек, Небо и земља! А све што је између њих пјева са анђелима: Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља.
Епископ ЗХП Григорије
Извор: saborna-crkva.com