Ми смо на борбу против нечастивог призвани. Истина Светог Јеванђеља опора је и горка, али за знање толико неопходна. Постоји ђаво, постоје зли дуси и они су јаки и препредени. То нам је порука коју, Богу се молећи, никада не смемо занемарити. Христос, Господ наш, сретао је демоне, кршио њихову моћ и сатирао их, и о томе нам Свето Јеванђеље на много места сведочи.

Кажите данас некоме да вас муче зли дуси, да вас опседају и душу вам раздиру, или, реците некоме да знате некога коме се то дешава, насмејаће вам се, подругљиво, и ко зна шта ће о вама мислити. А постоје зли дуси, рекох, постоје и међу нама њихови шегрти, и широм света, па и овог великог града – отворите очи и видите – широко разапета мрежа ловаца на људске душе, који несрећне маме на, тобожње, своје знање и поседовање скривених тајни. А лукави демон смеје се наивности, да не кажем, малоумности многих, који, и нехотице, врше његов посао.

Природа демонске обмане и духовна будност

Од постања света води се рат за људске душе. Он, „господар таме овога света“, (Еф. 6, 12) као и сваки препредени борац, да би нас заварао, успавао и лако својим канџама зграбио, хоће да нас увери да га нема; да су приче о њему плодови нечије надражене маште и месечарења нервно растројених људи. Али, људи који пазе на себе саме, на стање свог духовног живота, приметили су да њихова душа, до неког тренутка тиха и спокојна, као величанствена река, која мирно тече између својих обала, одједном бива узнемирена неком непријатељском силом и почиње бурно да се колеба од навале нечистих мисли и страсних жеља; уочили су да се понекад неко у њима свом снагом окомљује на најтемељнија и на најсветија осећања.

У самим основама потреса веру нашу помрачујући и збуњујући ум и памет, да би у томе мраку и пометености лакше опљачкао ризницу вере. Та сила спопада човека најразличитијим нечистим, лукавим и хулним мислима када је расположен за свете и узвишене ствари, и то чине са таквом снагом да он мора да у зноју и сузама, понекад, брани најсветије и животворне истине вере.

Своје побожно поштовање према лицима која су и на небу и на земљи узвишена и прослављена и према предметима светим и достојним сваке почасти. „Та се злобна сила, уопште, труди да све добро и свето представи човеку у обличју мрачном и нечистом, све светло и прекрасно скривајући у мраку“...

Не заваравајмо се, „у крајњој злоби својој, зли дуси су веома вешти на свако зло – зато што су у почетку добили од Бога ум виши од ума људског, и због тога што живе већ веома дуго и никада не умиру, временом стичу све више и више средстава да ставе у покрет своју злобу, која је – њихов живот“. (Св. Јован Кронштатски)

Да би кога преварио и у своје мреже заплео, ђаво узима обличја разна, а најчешће облике благих и добрих људи и крајње заводљивих жена, а када заробе онда могу да покажу своју праву наказну природу. Не сведочи ли нам и сама реч Божија, Свето писмо, да се „сатана претвара у анђела светлости“. (2. Кор. 11, 14) Отуда је потребна стална духовна будност и трезвеност.

Животопис, житија светих Божијих људи и подвижника, препуна су узбудљивих сведочанстава сталног њиховог надметања са лукавим демонима, те понекад и отворене физичке борбе са њима, туче и рвања.

Победа над злом кроз веру и оружје Господње

Светом Антонију Великом, у пустињи, где се подвизавао, једног дана дође у посету „један господин врло отменог изгледа и рече: Оче Антоније, да ли ће Бог и мени опростити грехе? Знај, ја сам врло тежак грешник пред Богом. Хоће синко, одговори му пустињак. Нема тог греха који би био јачи и већи од милости Божије. Ма, знам ја то, рече тајанствени отмени господин, али моји су греси толико велики, да сасвим озбиљно сумњам да их чак и милост Божија може опрати.

Е, када је тако, рече свети Антоније, а ти ми онда дај времена да се ја, у молитвама, поразговарам са Господом, па дођи после седам дана. У заказано време ето опет тајанственог посетиоца: „Шта би, оче Антоније, хоће ли ми Бог ипак опростити грехе? Хоће, вели светитељ, али под једним условом, мораш цео дан стајати на једној нози и викати: Ја сам сушта злоба и пакост, и човекоубица од искона. Другог дана стој на другој нози и вичи: Ја сам лажов и отац лажи. А трећег дана стој и вичи: Ја сам мрзост опустошења. Хе, оче Антоније, нема ништа од тога! Кад бих ја све то учинио, ја не бих био тај који јесам“ – наиме, тај тајанствени посетилац био је сатана лично. (Лазар Милин)

Осим што нас уверава о постојању демонских сила, Свето писмо нам сведочи да су они итекако јаки, „што показују примери бесомучника које никада ничим није било могуће свезати. А ако би их неко и свезао, у тренутку када би се смирили, они би у наступу раскидали чак и гвоздене ланце.“ (Св. Јован Кронштатски)

Тавна: Место где ланци пуцају пред Богом

Ја, лично, док сам жив, памтићу догађај у манастиру Тавни, којем сам присуствовао. Једном су довели једну старицу да јој се изврши јелеосвећење. Верујте, ланцима су јој руке биле завезане и крајеви ланаца били су, тешким ексерима, великим клиновима, забијени у под. Кад је отац Димитрије завршио свештенорадњу, она је, сва исцрпљена, а мирна и прибрана, отишла из манастира. Долазила је повремено да захвали Богу на Његовој милости. То није био једини случај чудотворног исцељења у том светом манастиру.

Да ли да се уплашимо, обесхрабримо и предамо се у канџе ђавоље? Боже сачувај, ми смо на борбу призвани.

Присуствовали сте, свакако, крштењу, видели сте, тражи се од кума, или од крштаваног, ако је одрастао, да се, три пута, одрекне ђавола, пљуне на њега и погази га. Тим актом, свако од нас објавио је рат демону, и тај се рат води до коначне победе. И сви, који су га истински водили, добили су га. Јер Господ наш, није нас оставио без оружја. То оружје је смиреност, пост и молитва. (Мт. 17, 21)

А средство над свим средствима је вера. Веровати да се Бог брине о нама и да је спреман да нам помогне. Пред Њим дрхте све умне силе. Демони из бесомучника гадаринског падоше пред ноге Исусове, вриштећи, да их не мучи. „Зар си дошао пре времена да нас мучиш“, (Мт. 8, 29) узвикнуше. Знају они и свесни су да ће бити бачени у окове мрака пакленога и чувани тамо за суд, (2. Петр. 2, 4) после којег ће их анђео Господњи бацити у бездан „у језеро огњено и сумпорно, и биће мучени дан и ноћ, у векове векова.“ (Откр. 20, 10)

Протојереј Василије Томић