ОВАЈ светионик васељене родио се у Дцријанопољу од родитеља Георгија и Ефросиније, који беху побожни, благородни и добродетељни. На светом крштењу Атанасије доби име Алексије. Још измалена он показиваше знаке шта ће после бити од њега. Није волео игре и друге таште ствари; а волео је књигу и црквена богослужења. Дружио се са добрим дечацима, а касније младићима. Оставши сироче после смрти свога оца, он се још усрдније труђаше у светим врлинама. Нарочито приљежно читаше Свето Писмо, и благоразумношћу постаде раван старцима. Такав живот изазва у младом Алексију мисао и жељу да се одрекне света и његове таштине ради стицања небеске мудрости и блаженства. У том погледу од силног утицаја на њега беху Спасове речи: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Но пресудну важност ту је имало Житије светог Алимпија Столпника. Читајући ово Житије и видећи како је млади Алимпије Бога ради оставио не само свет него и мајку удовицу, којој је он био једина утеха, Алексије се реши да се угледа на њега: да остави кућу, завичај, пријатеље, сроднике, па и саму мајку. И он то учини: не рекавши никоме ни речи он отпутова у Солун, у чијој се околини налазио манастир, у коме његов стриц беше монах. Дошавши у тај манастир, он прими монашки постриг са именом Акакије. Али ту он остаде кратко време: видећи да братија не испуњава у потпуности дужности свога монашког звања, он оде одатле у Свету Гору Атонску.Живот светогорских испосника очара младога Акакија: обилазећи манастире, а нарочито пустињска обиталишта, он доби много духовне користи за себе. Као што трудољубива пчела, летећи са цвета на цвет, скупља слатки мед, тако и преподобни Акакије, користећи се примерима светогорских пустињака, слагаше у срцу свом њихове слатке беседе и поуке, да би их према својим моћима подражавао у њиховом подвижништву. И прво што усвоји од њих беше ово: строго сиротовање. Имао је на себи само власеницу и преко ње монашку мантију, без обуће; храна му беху хлеб и вода; ма куда ишао, ишао је пешке, па је тако радио и кад је постао патријарх Цариградски; земља му беше постеља. Уствари, иако човек, он живљаше као анђео.Пошто обиђе Свету Гору, преподобни Акакије ступи у братство Есфигменског манастира. Тамошње подвиге његове немогуће је описати. Вршећи две године дужност трпезара, он не имађаше ни посебну келију, ни постељу, па чак ни рогожу; и то тако не само лети него и зими када тамо бива и снега и мраза. Спавао је врло мало, јер ноћи провођаше у молитви и бдењу. Храна му беху остаци са братске трпезе, јер он говораше са еванђелском женом: пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара (Мт. 15, 27); уља и вина он не дозволи себи у току три године, нити какву другу телесну утеху. Међутим, трудећи се у готовљењу хране и посматрајући огањ, он замишљаше огањ паклени, неугасиви, и тако стече плач и сузе.Због свих тих врлина његових сво братство гајаше к њему љубав и велико поштовање. Али то и би разлог да се он кришом уклони из манастира, јер се бојао да због привремене славе не буде лишен вечне. Из Свете Горе он отпутова у Јерусалим, да се поклони светим местима и да види Јорданску пустињу. Затим посети Латрску гору, где и проведе дуго време у пустињаштву, заједно са другим светим оцима, чији му узвишени живот донесе много духовне користи. Са Латрске горе он пређе на Авксентијеву гору, где су се тада подвизавали чувени подвижници: Илија, Нил и Атанасије. Познанство са њима би за преподобног Акакија веома поучно. Најзад се он удаљи на гору Галисијску, у манастир блаженог Лазара, где проведе осам година у разним послушањима. Ту он прими велики ангелски лик и доби име Атанасије. Испоснички живот Атанасијев и његова безусловна послушност побудише настојатеља да преподобног Атанасија, и против његове воље, одликује свештеничким чином. После тога њему би поверена дужност еклесиарха, коју он обављаше са великом приљежношћу.Тако сваки дан настављајући у срцу свом узлажење к Богу, преподобни Атанасије се удостоји видети Господа Христа, који га позва да буде пастир словесних оваца. Преподобни Атанасије имађаше обичај да ноћу одлази у црквену паперту, и тамо се моли до јутрења, Једне ноћи када се он са сузама мољаше пред Христовим распећем, он одједаред чу од Спаситељева лика слатки глас: "Атанасије, зато што ти љубиш мене, треба да пасеш народ мој". Поражен тим гласом, Атанасије паде на земљу од страха и неисказане радости, гушећи се у сузама и славословећи Господа.Преподобни Атанасије проведе десет година на Галисијској гори. Но иако је био блажен у вршењу налаганих му послушања, њега ипак не напушташе мисао о пустињском усамљеничком молитвеном тиховању. Због тога он опет отпутова у Свету Гору. Тамо нађе пустињу по жељи срца свог и остаде у њој, трпећи сваковрсне оскудице, умртвљујући тело и угађајући јединоме Богу. Али и ту преподобни не остаде дуго. Случајни нереди који избише у Светој Гори, натераше га да се одатле повуче на гору Ган. Тамо он нађе згодно место за молитвено усамљеничко тиховање, настани се ту и продужи своје подвиге. Но врлина се нигде не може сакрити: за кратко време око њега се сабра братија. Он их с радошћу назидаваше, руковођаше к небу и прерађиваше у изабране сасуде дарова Светога Духа. Међу ученицима његовим беху: чудесни Теофан, знаменити Теодорит, и други, прослављени врлинама. Због ангелоподобног живота свог, блажени Атанасије беше чувен не само по околним горама него и свуда, те мноштво света свакодневно долажаше к њему да чује медне' беседе његове и види светло лице његово. To беше од таког утицаја на свет, да се многи, и мушкиње и женскиње, одрицаху света. И под управом светог Атанасија убрзо ниче у пустињи женски манастир.Но време је да се каже, на који начин преподобни Атанасије постаде патријарх Цариградски. За царовања благочестивог цара Андроника II Палеолога престо Цариградске патријаршије остаде празан, после потреса и смута у Цркви, изазваних патријархом Јованом Веком. Цар сазва архијереје и клир, и они једнодушно изабраше за патријарха преподобног Атанасија. Изасланство од неколико архијереја и царских великаша би упућено преподобноме да га извести о избору и свечано доведе у престоницу. Но смирени пустињак се дуго отказиваше и мољаше да изаберу другога. После многих и многих молби да се прими избора, изасланици најзад са строгошћу рекоше преподобноме: Ако нас не послушаш сада, када те Црква тражи и зове у помоћ против непријатеља својих, онда ћеш дати одговор Богу у час суда. - Тада се свети Атанасије сети виђења свог на гори Галисијској када му Господ рече да треба да пасе народ Његов, уплаши се, и без поговора повери себе промислу Божјем. И би свечано узведен на патријаршијски престо Цариградски око 1290. године.Свети Атанасије затече Цркву, много пострадалу од јеретика, и много труда уложи да јеретички кукољ одстрани. Исто тако, ревнујући за добро своје пастве, он као нови Златоуст силно изобличаваше неправеднике и пљачкаше, не штеђаше ни велможе, ни богаташе, па ни самога цара. Оне са страхом Божјим он исправљаше саветима, а непокорне и непослушне кажњаваше строгим епитимијама. На тај начин он се свим силама стараше да стадо Христово сачува од видљивих и мислених вукова. Но баш због такве ревности његове архипастирске, враг добра није дремао. Међу великашима и клирицима појавише се непријатељи светоме патријарху. Они стадоше роптати на светог архипастира што их је корио и изобличавао, и замерати му што је тобож сувише строг. Потекоше и клевете против угодника Божјег. Са током времена то је бујало и расло, тако да и неки архијереји приступише непријатељима светог патријарха. Да би се избегао већи немир у Цркви, патријарх Атанасије би смењен. Том приликом свети патријарх рече цару: Господару, ја се нисам примио овог високог звања да бих пузио пред људима, ћутао и забашуривао грехе њихове, него да би их изобличавао и исправљао; јер страшној осуди подлежи сваки од нас који не изобличава оне што греше. Због строгости мојих изобличавања омрзли су ме и желе моје уклањање са патријаршијског престола. Немам ништа против; ево, одлазим молећи Бога, да Он свезнајући уреди све на добро, молитвама Богородице и светих Његових. (Ово повлачење Св. Атанасија би око 1293. год.).Сишавши са патријаршијског престола, свети Атанасије се повуче у свој манастир на гори Гану, где проведе десет година, подвизавајући се још строжије него пре. Ту он, за чистоту срца и за свој живот, доби од Бога дар предвиђања и пророчки предсказиваше будућност. Многе ствари предсказиваше он цару, и све се оне и збише, што се види из његових писама.После светог Атанасија престо патријаршијски заузе врлинасти и достојни дивљења Јован XII. При својој неизмерној кротости и простоти, он не беше у стању борити се са непријатељима Цркве Божије. И након десет година управљања Црквом он се добровољно одрече патријаршијског положаја. На тај начин Црква Цариградска опет остаде без патријарха. У то време живљаше у Цариграду један врлинаст човек, по имену Мина, познаник светог Атанасија. Овоме Мини свети Атанасије посла писмо, пророчки предсказујући у њему, да ће тог и тог дана у престоници бити велики земљотрес. Тако и би. Цар, поражен таким пророчким даром смењенога патријарха, донесе чврсту одлуку, да без обзира на непријатеље, поново доведе светог Атанасија на патријаршијски престо. Свети Атанасије се, као и први пут, дуго отказиваше; али га они силом узеше из манастира, и са великом чешћу и слављем поново посадише на патријаршијски престо.Свети Атанасије сада још више блисташе врлинама. Беше он најусрднији заштитник потлачених, покровитељ удовица и сирочади, помоћник свима невољнима, самилосни хранитељ ништих и убогих и гладних. Седам година управљаше Црквом свети Атанасије, сијајући чистотом и светошћу живота и оличавајући собом пример сваке врлине. Но при свем том, непријатељи га поново оклеветаше: тајно метнуше под његов кревет икону Пресвете Богородице, па је пред народом извукоше испод кревета, и светог патријарха објавише за јеретика - иконоборца.После марљивог судског ислеђења, клевета би обелодањена, и клеветници кажњени. Но свети Атанасије искористи то као оправдан повод: да остави патријаршијски престо и уступи место злоћи непријатеља својих. Међутим цар се никако није хтео сложити са таком патријарховом жељом. Патријарх пак остаде непоколебљив у својој одлуци: и кроз неколико дана тајно се удаљи у свој манастир.Ослобођен смута и јерархијских трудова, свети Атанасије се потпуно посвети Богу и испуњавању монашких правила. Просветливши се подвизима и созерцањем, ок се удостоји од Бога многих откривења, дара прозорљивости и дара чудотворства. Један од ученика његових, Јакинт, имађаше на врату неизлечиву болест - рак. Много пута мољаше он светог Атанасија да му допусти да се обрати лекару, или да му он сам измоли у Бога исцељење од болести. Светитељ му сваки пут саветоваше да трпи с благодарношћу, као Јов и многи други. Јадни Јакинт много паћаше, и трпљење га поче издавати. Најзад он поступи по угледу на крвоточиву жену из Еванђеља: једном он приступи светом Атанасију састраг, паде ничице, и гушећи се у сузама он крај од хаљине светитељеве прислони на болесно место, и тог часа, по вери својој, доби исцељење. - Другом једном приликом тај исти Јакинт попе се на кров келије да нешто оправи, али се омаче и паде, и лежаше скоро мртав. Свети Атанасије, дознавши за то, помоли се над Јакинтом, и овај устаде потпуно здрав.Две монахиње женског манастира беху тешко и дуго болесне, и просто не беху више у стању да подносе болове. Од лекара се више нису могле надати никаквој помоћи. Због тога оне послаше светом Атанасију молбу, да им измоли у човекољубивог Господа олакшање у болести. Светитељ им посла овакав одговор: Ја бих желео да ви још неко време потрпите, да бисте примиле већу награду у вечноети. Али, пошто вам недостаје трпљења, ви се онда ове ноћи помолите Пресветој Богородици, и сутра ћете добити од Ње исцељење. - Тако одговори смиреноумни чудотворац, да би избегао славољубље и похвалу од људи. И стварно, речи светог Атанасија се збише: изјутра се болеснице човекољубљем Божјим и благодаћу Царице Небесне исцелише и притекоше к светитељу да му изразе благодарност.За време другог патријарховања светог Атанасија у Цариграду настаде опака глад. Патријарх нареди једноме од својих послушника, богобојажљивом и врлинском Христодулу, да раздаје пшеницу што се налази у патријаршијском дому, и то првенствено женским манастирима, и то по тридесет мера свакоме манастиру. Христодул увераваше патријарха да у њиховим житницама нема више од педесет мера пшенице. "He лажи, маловерни, - рече му светитељ, - иди и извршуј наређење". Христодул поступи по речи патријарховој. И када раздаваше пшеницу, она се благословом Божјим не само не смањиваше Hero се наочиглед умножаваше. Поражен таким чудом, Христодул се јави патријарху, паде к ногама његовим иштући опроштај за своје маловерје. To се исто понови и онда када се у време глади из патријаршијског дома раздаваше пшеница сиротињи.Поред осталих врлина, свети Атанасије имађаше дивну смиреност: никада није носио скупоцене хаљине. Неки су га због тога осуђивали тврдећи да он тиме унижава високо достојанство свога чина. На то је он обично одговарао, да нема стида и унижења у ношењу скромних и худих хаљина; грех је једини стид и једино унижење човека; који љуби Бога, тај је дужан творити вољу Божију, и не сме бити човекоугодник већ смирен и умерен у сваком погледу.Пред крај живота свог свети Атанасије се удостоји поново видети Господа Христа. Једном он, свршавајући по обичају молитве, виде Исуса Христа распета на крсту. "Због чега си ти оставио овце без пастира?" рече му Господ с прекором. "Ја сам их поверио теби, а оне су остављене, и вуци их разграбљују. Ја Бог, па сам ипак с љубављу примио тело и распео се за спасење света; а ти ниси претрпео клевету и оставио си Цркву моју, као плашљиви војник". - Поражен речима Господа Христа, свети Атанасије од ужасног страха и трепета паде на земљу, и гушећи се у сузама искаше опроштај за своју слабодушност. И доби опроштај од Господа. - После овог виђења стаде он још строжије живети, посвећујући сво време молитви и богоразмишљању.Напослетку и за светог Атанасија наступи време одласка ка Господу. Сабравши своје ученике он их обавести о блиском крају свог временског живота, па им дуго говораше реч поуке, заповедајући им да држе све врлине, а особито смиреноумље, љубав и милосрђе, којима се прославља Света Тројица, и без којих се нико не може спасти. И говораше им: Свето чувајте прописе Цркве и предања Светих Отаца. Очишћавајте срце и ум од нечистих помисли, и спасавајући спасавајте душе своје.Беседећи тако са својим ученицима, он тихо предаде Господу дух свој 20. октобра, у својој стотој години живота. Богу нашему приличи свака слава, част и поклоњење, свагда, сада и увек, и кроза све векове. Амин.