Свети мученик Викентије ђакон

Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетки. Предао дух свој Богу 304. године. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.

24.11.2020. Аутор:: 0

Свети мученик Викентије ђакон СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА

ВИКЕНТИЈА ЂАКОНА 

ОТАЏБИНА светог Викентија бејаше Шпанија. Још од младости он посвети себе на службу Богу, и приљежно изучавајући Божанско Писмо, он се дан и ноћ поучаваше у закону Господњем. Он имађаше учитеља премудрог и препуног врлина, блаженог Валерија, епископа у Августопољу.Овај епископ, видећи да је његов ученик Викентије благоразуман и благонараван, постави га за ђакона и начини га проповедником речи Божије. Јер мада он и сам одлично познаваше Свето Писмо, али је муцао, зато и повери своме ђакону, блаженоме Викентију, да као достојан, мудар и слаткоречив, учи народ у цркви, проповедајући реч Божију. Бакон Викентије, добивши од свог епископа то наређење и благослов, не само у цркви него и на сваком погодном месту, усрдно поучаваше и на пут спасења упућиваше душе људске.
У то време од незнабожног цара Диоклецијана би послан у Шпанију неки судија Датијан, пореклом Грк, зао по нарави, и опак гонитељ и мучитељ хришћана. Послан би Датијан ради тога, да немилосрдно убија све који исповедају име Христово. Тај судија, дошавши у шпански град Валенсију, проли много хришћанске крви, растржући као вук овце Христове. Чувши ту за епископа Валерија и његовог ђакона Викентија, који живљаху у Августопољу, Датијан посла по њих своје војнике, са наређењем да их окују, и тако оковане доведу к њему на суд. Војници, извршујући Датијаново наређење, узеше оба светитеља, оковаше их у тешке железне окове, па поведоше у Валенсију. Путем их војници злостављаху, мораху глађу, жеђу и брзим ходом; док војници јашући на коњима иђаху брзо, светитељи падаху често од умора, а војници их привезиваху за коње и вуцијаху путем као кладе.
Када светитеље доведоше у град Валенсију, мучитељ нареди да их одмах вргну у тамницу мрачну и смрдљиву, и да их у њој држе много дана без хране и пића. Но Бог их укрепљаваше Својом благодаћу, да не би изнемогли, и даваше им силу за мученички подвиг. Затим мучитељ, бојећи се да сужњи не умру, те он неће имати на коме да покаже мучитељску љутину своју, изведе их из тамнице преда се на суд. Али када виде да они нису изнемогли од глади и жеђи и тешких окова, него су, напротив, телом крепки и лицем радосни, он упита тамничког стражара: Зашто си им давао храну и пиће? Гле, они су се силно угојили. - А стражар га са заклетвом увераваше да им ништа давао није.

Тада мучитељ стаде сурово говорити епископу, држећи да ако епископа уплаши својом строгошћу, онда ће се ђакон поготову препасти и постати кротак. Али не би тако. Јер Господ који збацује силне са престола, и подиже смирене, благоволи да гордост надменог мучитеља тог посрами најмлађим и по чину најмањим. Датијан пре свега постави епископу овакво питање: Зашто се ти противиш царевом наређењу, и не поклањаш се боговима нашим, а некаквог Христа славиш? - Епископ одговараше Датијану тихим гласом и кротко, као прибојавајући се. Тада ђакон Викентије, испунивши се Духа Светога, распали се ревношћу по Богу, и рече своме епископу: Зашто, оче, тако тихо говориш, као бојећи се, и зашто на лајање овога пса не одговараш неустрашиво? Громким гласом исповедај силу Христову, и слободно изобличавај и побеђуј безумље овог злог човека, који хоће да ратује са Богом, Творцем својим, који га је подигао на овај положај, а стара се одавати ђаволима част која припада Богу. Овде треба сада потпуно победити онога ђавола, кога много пута изгнасмо именом Христовим као немоћног и плашљивог, и главу змије те размрскати.
Датијан, чувши овакве речи и видећи да свети ђакон Викентије ни у шта не сматра сву силу његову и власт и претње, рече војницима: Одведите епископа одавде, a ja ћу поразговарати са овим младим ђаконом. - Затим, обраћајући се џелатима, мучитељ им рече: Спремите сва оруђа за мучење, да делима одговоримо ономе који нас понижава својим речима.
Онда мучитељ најпре нареди да светог ђакона привежу за дрво, па да му сво тело гвозденим ноктима стружу и кидају. Када војници привођаху у дело ово наређење Датијаново, земља се окваси крвљу која је потоцима текла из киданог тела мучениковог, и кости му се виђаху кроз дубоке ране. А мучитељ, ругајући се светом мученику, говораше му: Шта сада кажеш, Викентије; видиш ли каким ранама је изранављено и искидано твоје тело? - Светитељ одговори: Што сам хтео, то сам и добио. Ово и јесте оно што сам свом душом желео. Веруј ми, судијо, ништа свесрдније желео нисам, него да пострадам за Господа мог. И нико ми није учинио овакво добро као ти. Премда ово ти чиниш по злоћи, ипак ми чиниш добро мучећи ме: јер уколико ми ти умножаваш муке, утолико ми Господ мој увеличава награде на небу. Ја помоћу ових љутих мука као по степеницама узлазим к Богу моме који живи на висини. Гле, надом на Њега ја небо додирујем. Ево, ја царево наређење презирем, и твоме се безумљу смејем. Зато, немој престати са овим мучењем, него ме стави на још веће муке. Молим те, буди све свирепији према мени, и нареди слугама твојим да не престану мучити ме док год постоји тело моје. А ја, слуга Христа Господа мог, готов сам претрпети све за име Његово.
Слушајући ове речи мученикове, мучитељ се стиђаше и викаше на слуге да не жале руке своје при мучењу, него да Христова страдалца још свирепије муче. Но када виде где слуге његове малаксавају, он скочи и стаде их тући. А светитељ, подсмевајући се његовом гњеву, говораше му: Шта то радиш, судијо? зашто бијеш слуге своје? Они мене муче, а ти им се светиш за мене.
Овим речима мучениковим и непобедивим трпљењем његовим као стрелама погођен, Датијан се кидаше од гњева, и шкргуташе зубима, и сав дрхташе од беса, блед у лицу, једва се држећи на ногама. Затим, пошто се мало смири, он стаде кротко говорити слугама: Шта је то, верне слуге моје, те овај злочинац не осећа ваше руке и ни у шта не сматра муке, па се још и подсмева вама, којима се нико никада подсмевао није? Зар је мало било разбојника и злочинаца и оцеубица и врачара, које сте ви снажним рукама својим мучили и уморили, и ни један не беше такав као што је овај, који је сада у вашим рукама, и бестидно се руга и мени и вама. Зато, немојте трпети такво ругање! Прикупите све своје снаге и мучите га што јаче.
Међутим свети Викентије се још више ругаше њиховој немоћи, и говораше: Мучитељу, ја те молим, не да престанеш мучити ме, него да измислиш још веће муке, јер сила Христова која ми помаже, далеко је већа од твоје силе која ме мучи, и ја нећу малаксати исповедајући и прослављајући Исуса Христа, Јединог Истинитог Бога. О, да би и ти познао овог Бога, видећи Његову велику силу која ради у мени немоћном, а коју ти са свима слугама својим победити не можеш; него ти, гледајући не видиш, и слушајући не схваташ, и не престајеш творити вољу ђаволску на погибао душе своје.

Судија, не могући ништа постићи помоћу мука: - јер оштра оруђа пролажаху кроз мученикове зглобове и кости и досезаху до изнутрица његових, али он остајаше непобедив -, намисли да умиљатошћу придобије мученика за своје зловерје, и стаде му говорити благо: Сажали се на своју младост, Викентије, и не жели да цвет твога живота увене пре времена: не прекидај дуги ток твога живота; поштеди себе сама, и покори нам се, да не би потпуно пропао. Јер ја те жалим, и желео бих да те видим не у бешчашћу и мукама него у части и слави, пошто бих ти ја издејствовао велики положај, ако би ме послушао.
На ове ласкаве речи Датијанове свети Викентије одговори: За мене је горе твоје лукаво милосрђе него зверска јарост твоја, јер се ја не бојим мука, али се плашим ласкавих речи твојих. Зато, престани са душегубним лукавством, и сву силу мучитељства окрени против мене, и без милости ме мучи, па ћеш познати силу Христову која се усељује у оне који Га љубе.
Овим мучениковим речима још више разгневљен, мучитељ нареди да мученика разапну на крст и да му на разне начине муче све тело. Када слуге, испуњујући мучитељево нарећење, распетог мученика бијаху и усијаним гвожђем ране му жезијаху, мученик Христов некако спаде с крста на земљу. А слуге, мислећи да је мученик већ умро, узеше га са намером да га одатле однесу. Међутим мученик, благодаћу Христовом укрепљен, истрже се из њихових руку и притрча крсту, укоравајући слуге што су немарни и што без усрђа испуњују наређење свога госпадара. Тада слуге спопаде страховити бес, и они стадоше на све могуће начине свом снагом мучити светитеља док сами потпуно не изнемогоше.
После ових мука, по наређењу мучитеља, светог Викентија вргоше у тамницу, и тамо тело његово сво изранављено, са покиданим жилама и размрсканим удовима, положише на оштре црепове. А када паде ноћ и стражари спаваху чврсто, у тамници изненада засија светлост и к светом мученику дође с неба лик ангела, утешујући га у његовим страдањима. Овом посетом светих ангела исцељен од својих рана, свети мученик Викентије се испуни неисказане радости и слављаше Бога. Стражари пак пробудивши се, и чувши светог мученика како радосно пева, и видевши у тамници неисказану светлост, страховито се уплашише, па отрчаше и обавестише о томе Датијана. Овај се нађе
у страшној недоумици, и сву ноћ размишљаше шта да ради с непобедивим мучеником. И најзад смисли овакво лукавство: нареди да се спреми дивна, мека постеља, и на њу положи мученик; да мученика дворе вешти љубазни људи, да му ране превијају и сваку услугу указују, тобож, сажаљевајући га, да му ноге целивају и притом молбе му упућују да се смилује на себе и више не излаже себе новим мучењима, него да испуни царево наређење. - Када се ово Датијаново наређење привођаше у дело, свети мученик говораше: За мене беше боља постеља у мукама на оштрим цреповима него ова. Но тиме ме ви, лукави, саблазнитељи, нећете преластити.
Мучитељ, видећи да лукавством својим ништа постићи не може, окрену се опет мучењу. Он нареди да се усијају железне даске и приљубе уз бедра мученику. Затим нареди те светог мученика положише на усијану гвоздену решетку, испод које велики огањ наложише, и тако мученика светог пецијаху као печење. А он све те муке подношаше храбро и показа се непобедив, исповедајући име Исуса Христа, и заврши подвиг свога мучеништва, предавши дух свој у руке Господа свог.

Мучитељ, видећи да је свети мученик умро, нареди да се тело његово одвуче у поље и остави несахрањено на поједење птицама и зверињу; а на извесном растојању постави стражу, да хришћани не би узели тело. Међутим Бог који "чува све кости" праведника (Псаљ 33, 21), постави необичног стражара крај мученикова тела: нареди гаврану да га чува. Стража пак, постављена Датијаном, посматраше издалека како гавран одгоњаше све птице грабљивице које налетаху и не даваше ни једној птици да слети на мучениково тело. Мада и сам гавран по природи својој воли да кљуца мртва тела, ипак силом Божјом задржаван он се не дотаче тела светог мученика, а и другим птицама не допушташе да га се дотакну. Но најчудесније је ово: када насрну вук и хтеде да однесе светитељево тело, гавран га силовито нападе, и бијући га крилима и кљујући га, одагна га. Када стража извести о томе Датијана, овај се веома удиви томе, али не хте видети у томе силу Божију, него нареди да тело мучениково баце у море. Војници, узевши чесно тело светог Викентија, утоварише га у лађу, испловише лађом далеко на пучину морску па тело бацише у дубину морску, a сами запловише натраг ка обали. А када допловише до обале, они угледаше тело мучениково где лежи на обали. Поражени ужасом, они побегоше. A хришћани узеше свето тело светог мученика и чесно сахранише, славећи Оца и Сина и Светога Духа.