Када у време цара Максимијана. 298 године, плану у Никомидији гоњење на хришћјане, тада стадоше хватати хришћане и бацити у тамнице. Затим их много испитиваху и истјазаваху; и оне који остајаху до краја у вери Христовој, предаваху на смрт. У то дакле време беху и ови Христови мученици, Трофим и Евкарпион. Они најпре беху храбри официри у царској војсци. Као такви, они беху гонитељи и крајњи непријатељи Христа и хришћана: хватаху хришћане и бацаху их у тамнице, јер им насилник беше дао сву власт над хришћанима: кажњавали су и убијали које год су хтели, и спасавали опет које су хтели.
Но када једном њих двојица беху пошли да ухвате неке хришћане видеше један огњени облак који се појави као велики пожар, спусти се с неба над њих, и они чуше глас који им говораше: Зашто се трудите да заплашите моје слуге? Не варајте се, нико не може савладати оне који верују у мене. Ето, и ви ћете се придружити слугама мојим, и добићете царство небеско.
Чувши овај глас, они који раније беху бесни и дивљи и обесни према хришћанима, падоше на земљу, и не беху у стању ни очи да отворе, ни да поднесу грмљавину оног небеског гласа, него лежећи на земљи говораху само ово: Ваистину је велики Бог који нам се данас јави, и бићемо блажени и ми, ако постанемо слуге његове.
Док они то са страхом и трепетом говораху, раздвоји се онај огњени облак, и један део стаде с једне стране њих а други - с друге. И опет дође из истог облака један други глас који говораше: Устаните! и пошто се кајете због своје заблуде, ето - опраштају вам се греси ваши!
Кад устадоше, они угледаше једног дивног у бело обученог човека, који сећаше усред облака, а око њега стајаху многи и многи. Пренеражени овим виђењем, они као једним устима повикаше: Прими, Господе, и нас! наши су греси многи и неизмерни, јер смо презирали Тебе, јединог истинитог Бога, и ниподаштавали хришћане који у Тебе верују.
Када то војсковође рекоше, облак се опет састави, и узиће на небо. А они потом много плакаху због своје пређашње заблуде и бездушности, и мољаху Бога да им опрости. И вратише се назад, и које год хришћане нађоше у тамницама, они их без страха грљаху и као браћа поздрављаху. Па им онда поскидаше окове, и рекоше им да иду својим кућама.
Када за то сазнаде кнез, силно се разјари, и нареди да их доведу пред њега. Чим их доведоше, он их упита који је разлог такве промене њихове. Они"му онда потанко испричаше виђење које имађаху. Кнез на то нареди да их обесе о дрво и гребенима стружу тела њихова, па да им ране трљају струним крпама. А свети, јуначки подносећи муке, мољаху се, радујући се, и благодарећи Бога. Кнез пак, видећи их радосне, још више се разјари, и нареди да се усред града Никомидије ужеже пећ, и у њу баце светитељи. То би учињено, и блажени мученици предадоше душе своје у руке Божје, и примише неувенљиве венце мучеништва, око 300 године.