Мученик Христов Авксентије беше из Јањине, син побожних родитеља. Још као млад он оде у Цариград, и тамо изучи ћурчијски занат. Но непријатељ сваког добра ђаво, не могући подносити чистоту његове душе, убаци му у срце мисао: да би за њега било дивно, када би овај краткотрајни живот проводио у уживањима, у пировању, и томе слично. Заведен том мишљу, и наслађујући се њоме, Авксентије напусти занат, па оде на царске лађе међу туђинце и запосли се тамо. Али после кратког времена његови другови туђинци оклеветаше га како се он, тобож, одрекао Христа и исповедио њихову муслиманску веру. Бојећи се да га не предаду господару лађе, Авксентије кришом побеже и оде у Цариград, обучен у врло просто и скромно одело. Тамо купи један чамац, и радећи са њим издржаваше се. И покаја се Авксентије свом душом за све грехе што почини у животу. Поред тога срце му се запали љубављу за мучеништво, и он дан и ноћ мољаше Бога са сузама да му укаже неког искусног духовника, коме би се исповедио и открио му чежњу своју: да жели испити чашу мучеништва.
Бог се не оглуши о његове молитве, и посла му искусног духовног лекара ево на који начин. Сингел Велике цркве Григори је, иначе Светогорац, једнога дана желећи да се превезе на ону страну у Фанар, по Божјем промислу уђе у чамац Авксентијев. Видевши смерно и благо држање сингелово, Авксентије се реши да му открије своју намеру. И пошто га превезе чамцем, Авксентије га замоли те му насамо откри своју пламену љубав према мучеништву за Христа. Сингел похвали његову намеру, али га стаде одвраћати од подвига мучеништва, бојећи се да се Авксентије не уплаши за време мучења. И овако говораше Авксентију: Чуј ме, чедо моје: замке лукавог ђавола су многобројне, и бојим се да он не учини, те се ти за време страдања устрашиш, и тако лишиш себе преслатког Господа нашег Исуса Христа. Него, боље је, бежи одавде, повуци се у самоћу, у тишину, и тамо постани монах, и проводи живот свој у врлинама. И надам се у доброту преслатког нам Исуса, да пе те Он после смрти прибројати лику светих Мученика, да се вечито радујеш са њима.
Чувши ове речи, млади Авксентије не одговори ништа своме благом духовном оцу, али му срце сагореваше од божанске љубави за мучеништво. И продужи Авксентије надаље радити са својим чамцем. Од зараде задржаваше само за најнужније потребе своје, а остало је раздавао сиромасима. Притом стаде Авксентије проводити живот у посту, молитви и свеноћним бдењима. Често је одлазио у храм Пресвете Богородице - Живоносни извор, и по сву ноћ проводио на молитви Пречистој: да му да силе да свој живот заврши мучеништвом за Христа.
Наоружан таквим оружјем од божанске благодати Светога Духа, и окрепљен заступништвом Пресвете Богородице, Авксентије поново оде на пређашњу лађу где је службовао. Његови другови са лађе одмах га препознаше, па га са великим гњевом стадоше тући и викати: Ти си био у нашој вери; зашто си је променио? - И тако бијући га и вичући они га одвукоше на суд. А мученик Христов, без и трунке страха, неустрашиво говораше громко и јасно: Био сам хришћанин; и сада сам хришћанин; и за Христа мог готов сам ићи на хиљаде мука. - Један од њих, не подносећи такву смелост мученикову, удари га гвожђем по челу и изби му десно око. Мученика то ни најмање не уплаши; напротив, он захвали Господу што га удостоји да страда за свето име Његово. А онај бедник поново удари мученика по устима и изби му два зуба. Међутим мученик весела гласа узвикну да је Христос истинити Бог.
После тога мученика одведоше пред виши суд. Судија га упита, зашто пориче муслиманску веру, као што присутни сведоци тврде, када се био одрекао Христа и пришао њиховој дивној вери. Светитељ се помоли у себи Богу призвавши га у помоћ, па неустрашиво рече судији громким гласом: Судијо, ја се никада нисам одрекао преслатког Господа мог Исуса Христа. Напротив, верујем и исповедам да је Он свемоћни Бог и Творац целога света, и готов сам пролити крв своју за веру своју. A потурчити се нећу никада! - Чувши то, судија се запали гњевом и нареди слугама да мученику ударе триста батина по ногама. Слуге одмах приступише извршењу наређења; и крв се потоцима лијаше из рана на ногама мучениковим. А мученик громогласно захваљиваше Господу, молећи Га да му да снаге да до краја издржи на путу мучеништва.
Након тога судија нареди да мученика одведу у тамницу, да тамо чека док не буде понова изведен на суд. А мучеников духовни отац, споменути сингел Григорије, сазнавши за Авксентијево страдање за Христа, нађе начина и дође к њему у тамницу. И даде му мудре савете: да храбро стоји за веру Христову, те тако посрами ђавола и добије сјајни венац победе од победодавца Бога. Мученик замоли свог духовног оца да га причести. Овај му одмах испуни молбу: донесе Свете Тајне и причести га. Наредног уторка изведоше мученика пред највиши суд, окованог у тешке ланце као злочинца. А мученик беше сав радостан, као да није на суду већ на пиру. Везир га мрко и дивљачки погледа, и упита га: Зашто ти не исповедаш нашу дивну и истиниту веру, него си је напустио и поричеш је? - Мученик одговори: Родио сам се хришћанин, и хоћу да умрем хришћанин; и вере се своје нећу одрећи, макар ме ставили на безброј мука, зато што је вера моја истинита и прекрасна. Камо лепе среће, да и ти, гocпoдине, поверујеш у Христа мог уместо што ме мучиш! - Чувши то, везир се страховито разјари и изрече пресуду: да се мученик погуби мачем.
Слуге одмах дохватише мученика, и одведоше на губилиште. Свети мученик се помоли Богу за православне хришћане и за сав свет. Затим клече, и рече џелату да изврши што му је наређено. И џелат му отсече свету главу у уторак двадесет петог јануара у осам сати пре подне[21]. И тако блажени Авксентије доби венац мучеништва у својој тридесетој години. А сутрадан у среду у свитање сиђе небеска светлост на мученикове мошти. To видеше не само многи хришћани већ и многи Турци, и свима то причаху и посведочаваху. А христољубиви великаш, царев терзипаша Михаило, имајући слободу пред султаном, умоли султана те он дозволи да хришћани узму мучениково тело и сахране. Хришћани онда, на челу са патријархом и многим другим архијерејима, узеше свето тело светог мученика и са страхопоштовањем чесно сахранише у храму Пресвете Богородице - Живоносни извор. А када након две године би откопан гроб, из светих моштију разли се диван миомир. И сви хришћани прославише Бога што прославља онога који је Њега прославио. И од светих мученикових моштију биваху чудеса, и непрестано бивају, и многи и многи се исцељују од разноврсних болести и недуга, приступајући им са побожношћу и топлом вером, у славу Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и поклоњење кроза све векове. Амин.