Свети преподобни Антим слепи

Свети Антим Слепи, нови подвижник Христов, роди се 1727. године у месту Ликсури на острву Кефалонији у Јонском мору. Његови побожни родитељи, по имену Јован и Ацулета, који се презиваху Куруклис, дадоше детету на крштењу име Атанасије. У седмој години свог живота, због болести богиња која тих година захвати Кефалонију, мали Атанасије ослепе на оба ока. Његова побожна мајка прибеже тада Богу топлим молитвама својим, а затим замоли и свештеника у цркви Светих Апостола да служи четрдесет светих Лигургија за исцељење њеног ослепелог детета. Када свештеник завршаваше последњу Литургију и са светим путиром у рукама изговараше на крају речи "Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите", мали Атанасије изненада повика да види свештеника у црвеном фелону и са путиром у рукама. Овоме се највише обрадова његова благочестива мајка, јер дете заиста беше чудесно прогледало на десно своје око. Вид му се био потпуно повратио, тако да је могао да чита књиге чак и ноћу по месечини. А научи мали Атанасије да чита крај свештеника и уз друге учитеље, тако да стече добро знање по Богу, које је касније и другима било од користи.

17.09.2019. Аутор:: 0

Свети преподобни Антим слепи Свети Антим Слепи, нови подвижник Христов, роди се 1727. године у месту Ликсури на острву Кефалонији у Јонском мору. Његови побожни родитељи, по имену Јован и Ацулета, који се презиваху Куруклис, дадоше детету на крштењу име Атанасије. У седмој години свог живота, због болести богиња која тих година захвати Кефалонију, мали Атанасије ослепе на оба ока. Његова побожна мајка прибеже тада Богу топлим молитвама својим, а затим замоли и свештеника у цркви Светих Апостола да служи четрдесет светих Лигургија за исцељење њеног ослепелог детета. Када свештеник завршаваше последњу Литургију и са светим путиром у рукама изговараше на крају речи "Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите", мали Атанасије изненада повика да види свештеника у црвеном фелону и са путиром у рукама. Овоме се највише обрадова његова благочестива мајка, јер дете заиста беше чудесно прогледало на десно своје око. Вид му се био потпуно повратио, тако да је могао да чита књиге чак и ноћу по месечини. А научи мали Атанасије да чита крај свештеника и уз друге учитеље, тако да стече добро знање по Богу, које је касније и другима било од користи.

Како отац његов беше по занимању морнар, то се и Атанасије једно време бављаше морнарским послом. Али тај посао он убрзо напусти и свој живот посвети искључиво Богу и богоугодним подвизима. Није тачно познато од чега је преподобни Атанасије, касније у монаштву назван Антим, поново изгубио вид (и на оно исцељено десно око). Неки сведоче да је то било за време његовог бављења морнарским послом, а други да му је то дошло услед многих и строгих аскетских подвига. У сваком пак случају, ово губљење спољашње светлости било је Антиму по Промислу Божјем, јер ће се у души његовој распалити духовна светлост божанска, која ће и њега и многе друге око њега истински осветлити и потпуно просветлити.

У вези са овим поновним ослепљењем преподобнога, казује се следеће чудесно виђење његово, које му би откривено од Бога. Када преподобни већ постаде монах, као што ће се даље видети, он се једне ноћи топло мољаше пред иконом Пресвете Богородице. Од великих подвига и умора, он пред иконом Богородице и заспа, и у сну виде следеће виђење. Двојица светлих младића јавише му се и позваше га да пође за њима тамо где то Господ наређује. Они га проведоше најпре кроз нека мрачна и страшна места, где он чу уздахе и вапаје људске, а затим га изведоше на место светло и миомирисно, где на високом престолу сеђаше Небеска Царица. Када он хтеде да Јој се поклони, Она му забрани говорећи: Даље од мене, јер ти ме стално молиш против своје сопствене користи да ти дам вид и светлост очима. - Царици се тада обратише она два светла младића, и рекоше Јој: Владичице и Госпођо свега света, ради крви коју ми пролисмо за Сина Твога и Бога нашег и ради љубави Твоје коју имаш према Њему, прими овог слугу Твога који има намеру да подигне манастире нама посвећене. - И они, сагнувши главу Антимову, приведоше га Царици, а Она му рече: Антиме, ради твоје велике побожности и многих молитава реших се да ти дам мало светлости. Али знај, да ако добијеш ову привремену светлост, можеш изгубити ону вечну. - Светитељ на то са сузама у очима захвали Свецарици, и мољаше Је да га смести у вечне обитељи где праведници обитавају.

Тако је свети Антим био кроз цео свој земаљски живот скоро потпуно слеп (једва да је нешто некада назирао, и зато га је водио један човек куда год је путовао). Сам он тако је себе и називао: "Антим монах поклоник (тј. хаџија) и без очију", или: "Антим Куруклис, лишен светлости". Но и поред недостатка телесног вида и светлости очију, преподобни Антим имађаше устостручен духовни вид и преумножену божанску светлост. Јер он тачно знађаше где треба подићи неки манастир и како поставити цркву, и то говораше сваки пут мајсторима зидарима, а сем тога он од Бога имађаше и дар прозорљивости којим предвиђаше будућност, погађаше имена непознатих људи, прорицаше шта се има убудуће десити, и уопште показиваше многе чудесне знаке унутрашњег благодатног просветљења. Поготову он просвећиваше многе људе око себе светлошћу свога живота и својих еванђелских речи и поука, којима их вођаше на спасење.

Као што би речено, овај преподобни у раној младости својој напусти свет, сроднике своје и све овоземаљско и посвети се монашком живљењу по Богу. Од једног искусног старца он прими монашки чин (у својој двадесетој години) и доби монашко име Антим. Као монах, он проведе неко време на Светој Гори Атонској, где се одаде врло строгим подвизима и где се научи правилима и врлинама монашког живљења. Ове своје монашке подвиге светитељ продужи кроз цео свој земни живот, и шта више све их више и више умножаваше и увећаваше.

После боравка у Светој Гори, свети Антим крете на своја од Бога му назначена мисионарска путовања, о којима ћемо сада говорити. Он најпре дође на острво Хијос и настани се тамо у цркви Свете Матроне. Ту он проведе годину дана учећи тамошњи народ Еванђељу Христовом. Његови подвизи поста и молитве беху овде тако велики, да светитељ потпуно изнеможе телесно и скоро не могаше да се креће. Од хране он је узимао само корице хлеба, а спавао је ноћу само на каменом поду цркве, да би се тако по сву ноћ молио Богу. Са Хијоса п1реподобни отиде даље, преко острва Сифноса, на острво Парос. Том приликом он молитвама својим спасе лађу и све људе на њој од велике буре која прећаше да их све потопи. Чувши за ово чудо, верници са Пароса га дочекаше са великом чашћу и љубављу. У одговор на ту љубав преподобни их поучи еванђелској науци, по својој већ уобичајеној ревности. Чувши за Антимову мудрост, епископ са острва Наксоса позва га да и тамо проповеда Еванђеље, што светитељ са радошћу учини. Затим он пропутова и још нека острва у Јегејском мору, а касније пропутова и друге крајеве и острва по Грчкој.

Пошто проведе неко време на овим јегејским острвима, преподобни Антим отпутова у Свети Град Јерусалим, где се поклони страшној Голготи и живоносном Гробу Господњем, па се онда врати на јегејско острво Кастелоризон, где се реши да подигне и други манастир. Не имајући, међутим, средстава за то, он се топло мољаше Богу за помоћ. И Бог поможе слузи Своме на овај начин. Цело острво беше захватила таква суша да је иретила смрт свему живоме. Светитељ се са вером помоли Господу Коме верно служаше, и Бог даде острву изобилну кишу. Људи тада из захвалности помогоше преподобноме, те ускоро би подигнут манастир у част Св. Великомученика Георгија (1759. године), који постоји и до данас.

Одавде преподобни Антим отиде на острво Астипалеју, где доби откровење да подигне манастир у част Пресвете Богородице. Он одмах замоли хришћане овог острва да му у томе помогну, и они се на то одазваше. Међутим, нигде не беше материјала за грађење. Антим тада даром прозорљивости сазнаде да у њиви једнога човека испод земље постоји материјал за грађење, и зато замоли тога човека да му уступи ту њиву. Предвиђање светитељево се заиста и испуни, и тако отпоче градња манастира, која потраја неколико година. Када манастир би готов и украшен свим оним што је потребно, у њега се настанише монахиње, и овај манастир је и до данас женски манастир. Свети Антим сам отиде у Свету Гору и даде да му светогорски иконописци ураде велику и дивну икону Пресвете Богородице "Портаитисе" (= Вратарке), која се и до данас чува у овом Њеном манастиру на Астипалеји и којој је и посвећен манастир. Али непријатељ рода људског, завидећи богоугодном раду и подвизима светитељевим, наведе неке људе на овом острву да оклеветају преподобнога како тобож има нечисте везе са монахињама овог манастира, те свети Антим сам напусти острво Астипалеју. (Народ пак овог острва сведочаше касније, да оне клеветнике снађе не мала казна Божја).

Године 1766-67. острво Кефалонију захватише страшни земљотреси, који порушише многа насеља, домове, па чак и неке цркве и манастире. Тада се свети Антим врати на своје родно острво и дође у манастир Св. преподобномученице Параскеве у месту званом Лепеда. Манастир беше од земљотреса порушен, те се светитељ даде на темељну обнову истога. Уз помоћ свештеника Гаврила, игумана порушеног манастира, и још седам монахиња, које се окупише око преподобног Антима, као и неких добрих људи, Антим обнови манастир Свете Параскеве и претвори га у женски општежићни манастир (године 1769). Ускоро се ту окупише и друге монахиње, тако да их беше око петнаест, и њима светитељ прописа правила и законе монашког живота и поретка. Сам пак свети Антим настани се да живи у једној маленој и тесној келијици, у пећини испод манастирске цркве. Спаваше он само на једној дасци са једном старом поњавом преко ње, храбро подносећи страдање од силне влаге, као и многе друге вољне и невољне оскудице и подвиге. Преподобни беше узео на себе и један редак и тежак подвиг - тајно ношење на телу своме гвоздених верига и ланаца. Ово примети његова мајка, која још беше жива, када је свети подвижник посети једном приликом у родитељској кући.

Из свог манастира Свете Параскеве са Кефалоније преподобни Антим мисионарски пропутова још неке крајеве Грчке, свуда проповедајући Еванђеље Христово и подижући манастире. Тако он дође и на острво Крит (око 1770. године), где у околини Сфакије подиже манастир Светог Антонија Великог. Приликом овог свог боравка на Криту, као и пре и после тога, свети Антим се показа благодаћу Божјом велики чудотворац. Јер неки га тада видеше како из уста његових, док проповедаше Еванђеље, излажаше као пламен огња, а други сведочаху да он знаком Крста исцели једну слепу жену, те она прогледа. Тако слепи светитељ, сам не имајући телесни вид, даде га другима благодаћу Божјом и светошћу Богом прогледале душе своје. Исто тако, светитељ благослови једну жену нероткињу и она доби дете, али како је била обећала да то дете посвети Богу па то не испуни, дете јој то ускоро умре. Преподобни је такође посрамио и многе врачаре и мађионичаре, јер им је сва њихова оруђа одузео и на ватри спалио, а она му ништа нису могла наудити. Један пак Турчин, који виде да хришћани иду да чују поуке светог Антима. и ругаше им се због тога и исмеваше светитеља, називајући га кажњеним од Бога, би сам кажњен од Бога, јер га убрзо снађе тешка болест а затим и смрт, и сва му имовина изгоре од пожара.

Са Крита је преподобни Антим отишао на острво Китиру, где гакође подиже један манастир и посвети га Св. Јовану Крститељу (1773. године). Одавде је прешао на острво Сикинос, да би и ту, уз помоћ тамошњих хришћана, подигао манастир у част Пресвете Богородице "Живоносног Источника" (1775. године). Такође је путовао и на полуострво Пелопонез, ревносно и тамо проповедајући Еванђеље Божје и чудотворно помажући многима вернима.

По повратку пак у свој манастир на Кефалонији, преподобни Антим доби три писма од житеља покрајине Мани на Пелопонезу, који га позиваху да дође и да их међусобно завађене измири. Кренувши на тај пут једном лађицом, исту захвати велика бура, те свети би принуђен да сврати у залив села званог Келбесјо на Пелопонезу. Житељи овог села беху велики лопови и разбојници, и чим видеше лађицу где пристаде уз обалу појурише на њу, а двојица од њих наоружани одмах ускочише у њу с намером да је опљачкају. Сапутници светог Антима веома се од тога уплашише, али их светитељ с вером у Бога умири, па се онда окрете оној двојици, и назвавши их по имену, рече им: И ви сте хришћани, а живите убијајући и пљачкајући? Тешко вама, јер вас чека страшан крај и вечна мука! - О в е речи и тачно погађање њихових имена од стране човека слепа, запрепасти разбојнике и они бише тиме ганути, па одбацивши своје оружје затражише опроштај од светитеља. Преподобни их тада поучи хришћанским врлинама и владању, а прекори и свештеника њиховог села који такође беше са њима. Затим настави свој пут морем према покрајини Мани.

Пловећи тако још неко време, свети Антим изненада нареди лађарима да промене правац путовања и да се врате на Кефалонију, јер им рече: Бог неће да идем на дело ово за које ми писаху, него хоће да се вратим натраг и да умрем у свом манастиру. - Ово прозорљиво претсказање светога ускоро се и обистини. Чим се врати у свој манастир он се разболе од жутице и припремаше се за одлазак ка Господу. Дозва своја духовна чеда монахиње и каза им све о скорој кончини својој. - Дошао је час, децо моја, рече им преподобни, у који ћу прећи тамо где ми Господ мој наређује. Немојте се тога уплашити; смрт је свима заједничка и неизбежна. Боље је уместо страха да се старате да своја обећања и завете одржите. Само један једини циљ треба у животу да имате: да Богу угодите и душе своје спасете.

Тако поучавајући своју духовну децу, свети Антим мирно предаде душу своју у руке Господа свога, дана 4. септембра 1782. године, у својој педесет петој години живота. Сахрањен је у своме манастиру. Око двадесет година касније свете мошти његове бише откривене и извађене из земље, па су извесни делови од њих остали у манастиру Свете Параскеве а други су разнети по другима местима и храмовима (на Пелопонезу, у његов манастир Богородице Портаитисе на Астипалеји и другде). Ускоро затим би написано Житије и Служб2а преподобног оца Антима, које је штампано до сада више пута. Због светости живота преподобног Антима Слепог и многих чуда над његовим светим моштима, недавно је (то јест 1974. г.) садашњи митрополит Кефалонијски кир Прокопиос преко Цариградске Патријаршије свечано унео преподобног Антима у календар Светитеља Православне Цркве, и његов свети спомен назначио да се слави сваке године на овај дан, четвртога септембра. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.