Григоријем чудотворцем хвали се не само Неокесарија, Него се због преподобног истога имена слави и света велика чудотворна Лавра Печерска. Када се Бог показа диван у светима својим: Антонију и Теодосију Печерском, у исто време и преподобног Григорија изабра за чудотворство, и призва га у своју свету Печерску Лавру. Пошто је преподобни Антоније самоћовао у пећини, овај блажени дође преподобном Теодосију који је управљао манастиром, и од њега прими монашки лик. Научи се сиромаштву, чистоти, смирењу са послушањем, и осталим врлинама. Нарочито пак ревноваше у молитви. И због многих подвига пре него ли због дуготрајног подвизивања он се удостоји дара чудотворства. Пре свију он доби од Бога победу над ђаволима. И кад би га издалека видели, они су викали: "О Григорије, ти нас изгониш молитвом својом!" Јер Григорије имађаше обичај да после сваког појања твори запретне молитве. А побеђени враг, не подносећи прогоњење које му се дешава од светога, размишљаше како да му напакости у врлинском животу његовом. И пошто сам никако не могаше, он потстаче рђаве људе да покраду њега који није имао ништа осим књига за молитве и читање.

И једне ноћи привукоше се лопови Григоријевој ћелији, и кришом мотраху када ће старац отићи у цркву на јутрење, да би тада ушли и покрали га. А блажени осети када они дођоше, јер по сву ноћ не спаваше, него стојећи усред ћелије мољаше се Богу непрестано. Тада се помоли Богу и за њих, говорећи: Боже, дај сан слугама твојим, који се узалуд заморише испуњујући врагу вољу. - И услиша га Бог: лопови заспаше, и спаваху пет дана и пет ноћи, све док их блажени у присуству многе братије не пробуди, говорећи: Докле ћете кришом мотрити, да бисте ме покрали? Време је да идете кућама својим. - И они устадоше, али не могаху да иду, јер толико време не беху јели. А блажени им постави трпезу, и пошто их нахрани, отпусти их.

За то сазнаде управник града, и нареди да лопове подвргну мукама. Чу Григорије, и веома се ожалости што они због њега допадоше мука. И отиде управнику града, поклони му неке своје књиге, а лопове ослободи. Продаде и остале своје књиге, и новац раздаде сиромасима, говорећи себи: "Да не би још неко допао беде, желећи да ме покраде. Јер и Господ рече: Продајите што имате, и дајите милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се не празни, где се лупеж не прикучује, нити мољац једе (Лк. 12, 33)". А лопови, доживевши таква чудеса, не вратише се више на пређашња дела своја, него с покајањем дођоше у исти Печерски манастир, радећи у њему за братију.

Али ђаво не напусти своју злу замисао, јер овај блажени Григорије имађаше још малу баштицу, у којој гајаше поврће и неговаше воћке. И једнога дана исти враг потстаче друге лопове, и они се увукоше у ту башту, напунише поврћем своје торбе, бацише их на раме, и кад хтедоше да пођу, гле, не могоше се помаћи с места, него тако натоварени стајаху непомични два дана и две ноћи. - Онда почеше запомагати: Свети оче Григорије, пусти нас, кајемо се за грех свој, и више нећемо чинити овако што.

- To запомагање чуше црнорисци, и дођоше, али не могаху лопове помаћи са тога места. Онда их упиташе: Кад сте дошли овде?

- Лопови одговорише: Ево два дана и две ноћи својимо овде.

- Рекоше им црнорисци: Па ми непрестано овде навраћамо, а вас не видесмо. - Лопови рекоше: И ми да смо вас видели, молили би вас са сузама да се заузмете код старца за нас, али пошто изнемогосмо, почесмо запомагати. Молимо вас, дакле, молите светог чудотворца да нас пусти. - А Григорије дође и рече им: Пошто сте цео свој живот провели као беспосличари, крадући туђ труд, a сами нисте хтели да радите, то ће те од сада ту стајати без посла све до краја свога живота. - А они са сузама мољаху старца да их пусти, обећавајући му да више неће чинити такве грехове.

- Старац се сажали на њих, и рече: Пустићу вас, ако ћете рукама својим радити, и од труда свог друге хранити. - А лопови заклињући се рекоше: Послушаћемо те на сваки начин. - И рече им Григорије: Благословен Бог који вас крепи! одсада ћете радити за свету братију, и од свога труда доносићете им што им треба.

- И тако их отпусти. А лопови, за зло дело што учинише у малој баштици, чињаху добро радећи до краја свога живота на имању Печерског манастира.

И по трећи пут покуша лукави кушач да преко лопова на овакав начин саблазни блаженога: Једном дођоше Григорију нека три човека не као потајни лопови, него као људи којима је потребна помоћ. Жеља им беше да га обману. И двојица од њих молише светога, лажући о трећем, говорећи: Оче, овај наш пријатељ осуђен је на смрт. Молимо те, потруди се да га спасеш; дај му нешто, да откупи себе од смрти. - А блажени, провидећи Духом да ће се ова њихова лаж уствари обистинити, заплака од жалости, и рече: Тешко овоме човеку, јер дође дан његове погибије. - Они пак рекоше: Ако ти, оче, даш нешто, онда он неће умрети. А ово рекоше, желећи да што добију од њега и разделе међу собом. Чудотворац пак, будуђи прозорљив, рече: Ако и дам, он ће умрети. Но реците ми, на какву је смрт осуђен? - Они одговорише: Биће на дрво обешен. - И рече им прозорљивац: Тачно рекосте; то ће се сутра збити. - Рекавши то, сиђе у пећину, где се обично склањао од земаљске сујете и творио молитве, и изнесе отуда и последње књиге, даде их њима, говорећи: Узмите их, и ако вам не буду од користи, вратите ми их. - Они узеше књиге и изађоше, и почеше се потсмевати, говорећи: Да их продамо и новац поделимо. - А када још у башти светитељевој опазише воћке са зрелим родом, рекоше између себе: Да ноћас дођемо, и оберемо ово воће.

Када наступи ноћ, ова три лопова дођоше. Григорије се у то време мољаше у пећини, а лопови затворише споља врата на пећини у којој беше старац. И онај од њих, за кога би речено да ће бити обешен, попе се на јабуку и поче брати јабуке И гле, грана за коју се држаше, одломи се, и он паде, а она друга двојица се уплашише и побегоше. Но онај први, у паду закачи се за другу грану, и остаде на њој висећи, и како не беше никога да му помогне, издахну. А Григорије, затворен, није могао бити с братијом на јутрењу у цркви. Кад братија изађоше из цркве, отидоше да виде шта је спречило старца, који никада није изостајао, да дође у цркву. И гле, видеше где на дрвету виси мртав човек, и запрепастише ce. A кад потражише Григорија, нађоше га затворена у пећини. Чим он изађе, нареди да скину мртваца с дрвета. Тада међу другима који беху дошли да уреде мртваца угледа и она два пријатеља покојникова, и рече им: Погледајте, како се ваша несрећна лаж обистини, јер се Бог неда ружити (Гл. 6, 7). Да ме нисте затворили, ја бих дошао и помогао му да се спасе. Али пошто вас је ђаво навео на сујету и лаж, вас је и милост напустила. - А кад исмевачи видеше да су се речи блаженог обистиниле, падоше пред ноге његове молећи опроштај. Григорије им одреди да раде Печереком манастиру, да одсада у зноју лица свог зарађују себи хлеб свој, и да од свога труда и друге хране и помажу. И тако и они окончаше живот свој, радећи са синовима својим у Печерском манастиру слугама Пресвете Богородице и ученицима преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија.

Треба већ да испричамо страдалачку смрт овог светитеља. Догоди се једном да у један манастирски суд упаде нечиста животиња, и оскврнави га. Да би га очистио, блажени сиђе на Дњепар да захвати воде. Утом наиђе књаз Ростислав Всеволодович, желећи у Печерски манастир ради молитве и благослова, јер са братом својим Владимиром Мономахом иђаше у рат противу Половаца. А када Ростислављеви војници угледаше овога старца, нахушкани нечастивим, стадоше му се ругати и срамне речи говорити. А старац, предвидевши пророчким Духом да им блиска смрт грози, рече им: О децо! требало би да сте много скрушени и да од свију просите молитве, а ви напротив чините зла која нису Богу по вољи. Боље да плачете због своје погибије и да се кајете за своје грехе, како бисте бар на дан Страшнога суда добили олакшање. Јер, одлука је већ пала: сви ћете ce y води подавити са кнезом вашим.

А кад кнез Ростислав то чу, не придаде никакву важност речима преподобнога и, сматрајући то као старчеву грдњу а не као пророштво, наљути се страшно, и рече: Зар мени причаш о дављењу, мени који умем да пливам? Сам ћеш то искусити. - И немајући страха Божјег, одмах нареди да се старцу вежу и руке и ноге, и да му се веже о врат камен, па да га баце у воду. И тако би старац удављен. А братија га искаше два дана, и не нађоше га. Онда трећега дана дођоше у келију његову, желећи да покупе потребне ствари, ако их је остало, иза светога и гле: у келији лежаше преподобни мртав, везаних руку и ногу, са каменом око врата, ризе му беху још мокре, лице светло, а све тело као живо. И зачудише се веома, ко га је и на који начин унео, пошто је келија била закључана. Онда узнесоше хвалу Богу који чини дивна чудеса у светитељу свом, па чесно изнеше чудотворне мошти те, и положише их у пештери, где и сада почивају нетљене.

Ростислав пак, не сматрајући за грех то што учини са старцем, него и јарошћу дишући, у манастир и не уђе, као што се беше зарекао. He хтеде ни благослов, већ се удаљи од манастира. Само брат његов, Владимир Мономах, посети манастир, и испроси молитве и благослов. А када беху код Трипола, и пређоше реку Стугну, са војскама својим ступише у борбу са Половцима, и могоше их победити, него кнезови руски побегоше испред противника својих. Тада Владимир бежећи пређе реку Стугну ради молитава и благослова печерских светих, а Ростислав се са целокупном војском својом удави у њој. И тако се и пророштво светога зби; и злом убици одмери се истом мером којом је мерио. А незлобиви чудотворац Григорије обрете Извор живота, и наслађујући се потоком вечне сладости крај вода што су изнад небеса, хвали име Господње, коме приличи слава и хвала, сада и увек и у бесконачне векове, амин.