Преподобни Леонтије живљаше за време последњих Палеолога, 1 и у време после њих. Беше родом из Монемвасије Пелопонеске од богатих и побожних родитеља, Андреја и Теодоре. На крштењу доби име Лав, и пошто изучи школе, посла га отац у Цариград да се усавршава у философији. Због његових способности и врлина и цар га веома љубљаше и поштоваше. Када му умре отац, Лав се врати у свој завичај и у свему се потчини својој матери, иако беше велики философ и веома цењен. Мајка му, желећи да се повуче у манастир и да тамо проведе богоугодно остатак свога живота, наговори сина да се ожени и да наследи сво родитељско богатство, нашта овај и пристаде иако це беше светољубив.

Иако у свету, Лав живљаше богоугодно и врлинским животом, јер имаше не земаљско већ небеско мудровање. Међутим, срце његово гораше божанском чежњом и он не беше задовољан сгањем у коме се налази, него жељаше да се сав преда Богу и служби Њему. Пошто доби троје деце, убеди супругу своју да остане са децом у дому његовом и у свој имовини његовој, а он отиде да испуни жељу душе своје, или боље рећи Еванђеље Христово, које гласи: "Сваки који остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу имена мога ради, примиће сто пута онолико и Добиће живот вечни" (Мт. 19, 29). Он, дакле, нађе једног светог мужа, по имену Менида, искусног у монашком живљењу, потчини се њему и уброја у остале његове послушнике. Када прими анђелски образ, доби име Леонтије, и са таквом ревношћу отпоче своје аскетске подвиге, и толико се много труђаше, да је за кратко време превазишао у врлинама сву осталу сабраћу и саподвижнике своје и сви му се дивљаху.

Међутим, чежња да види и да подражава дела и других светих мужева, одведе га у Свету Гору, и нашавши тамо врлинске монахе, саподвизаваше се са њима и проли много зноја ради врлине, труда и подвига. Но пошто га и тамо почеше многи ценити, блажени напусти Свету Гору, дође и насели се у пуста места Пелопонеза и беше тамо сам, само Богу молећи се. По његовој молитви, а по милости Својој, Бог му показа место за подвизавање у северном делу Пелопонеза, на гори званој Клока изнад Егија. Дошавши тамо, он трпљаше студен и мраз зими, а жегу лети и многим другим трудовима победивши све противничке силе демонске, достиже у савршено бестрашће. Тома и Димитрије Палеолози, управљачи Пелопонеза, веома поштоваху Преподобнога, тако да из љубави према њему сазидаше на месту где се он подвизаваше храм Архангела Михаила, и многе друге зграде, те постаде, и остаде, манастир и до данас.

Преподобни пак Леонтије, мудрим и божанским речима својим и садејством божанске благодати, поставши узрок спасења многих, предвиде свој крај, јер виде пресветле Анћеле где га призивају са земље на небо, и тако у миру предаде свој дух у руке Божје око 1450. године, поживевши 75 година. Његово свето тело би положено у истој пећини где се подвизавао, и оно точи исцељења онима који му са вером прибегавају. Нека би се и ми избавили вечног мучења милошћу Божјом, молитвама преподобног и богоносног оца нашег Леонтија, и да се удостојимо небеског царства. Амин.