Свети преподобни мученик Акакије Папучар

Из села Неохора код Солуна. Бијен много од свог мајстора у Серезу, он се потурчи. Потом као покајник и монах живео у Хиландару. Његова сиромашна, но христољубива мајка посаветује му: „Као што си се добровољно одрекао Господа, тако сад мораш добровољно и храбро примити мучеништво за слаткога Исуса”. Син послуша мајку, и с благословом Светогорских отаца оде у Цариград где буде посечен од Турака 1. маја 1816. године. Глава му се чува у манастиру Пантелејмону.

14.05.2021. Аутор:: 0

Свети преподобни мученик Акакије Папучар Новомученик Христов Акакије беше родом из села Неохорја (или Нивори) у Македонији, близу Солуна. Родитељи му беху побожни хришћани, и када добише њега крстише га и на крштењу му дадоше име Атанасије. Због сиромаштва родитељи му се, заједно са целом породицом, преселише у град Сер када Атанасију беше 9 година. Тамо га дадоше на занат код једног обућара, који беше човек веома груб и прек и бијаше Атанасија нечовечно и немилосрдно.Једнога дана, на сам Велики Петак, овај обућар тако жестоко изби Атанасија да он плачући побеже из куће. Идући кроз град и плачући наиђе на две жене Муслиманке (Туркиње) које га онако уплаканог уведу у своју кућу, утеше га, и даду му хлеба да једе. Али ту он као дете упаде у замку ђавољу. Јер ове Муслиманкиње наговорише га те се он истога дана на Велики Петак одрече своје хришћанске вере и прими исламску нечестиву веру и би обрезан. Све ово би у кући турског старешине, који га од тада задржа код себе као свога посинка. Атанасије ту проживе других девет година свога живота. О њему пак и његовом отступништву од вере ништа не знађаху ни његови родитељи ни опанчар. Али сведобри и човекољубиви Бог, који не жели смрти грешника него да се спасе и жив буде, промишљајући о његовом спасењу устроји му овакав чудесни повратак у Хришћанску веру. Пошто Атанасије одрасте, Туркиња була, жена старешине хтеде га навести на грех блуда са њом, као некада Пентефријева жена целомудреног Јосифа у Египту. Но пошто он одбијаше тај грех, она га оклевета код свог мужа, а овај му не учини ништа друго него га само отера из своје куће.Нашавши се тако на слободи, Атанасије заблагодари Искупитељу своме Спасу Христу, и упути се својим родитељима, који, чувши за отступништво свога сина, беху напустили град Сер и вратили се у Солун. Атанасије им исприча како се из детињег незнања и због грубости свог газде опанчара био одрекао хришћанске вере, али и то како се сада каје због тога и одриче мрске муслиманске вере. На то се родитељи веома обрадују, а са њима и сви Анђели небески.Неколико дана после тога његова благочестива мајка рече му ово: "Дете моје драго, Атанасије, знај да није добро ни за тeбе ни за нас да останеш овде са нама. Јер ако дознају овдашњи Агарјани, онда прети опасност и нама и теби. Него чуј мој савет, чедо моје, и иди у Свету Гору, у то пристаниште спасења за грешнике, и имајући са собом мој благослов и молитве, исповеди се тамо код духовних отаца. Онда се помажи светим миром и очисти покајањем. А знај и то да, као што си се одрекао вере своје пред нечестивима, што није требало да радиш, потребно је да на исти начин поново исповедиш Бога и Господа нашег Исуса Христа и да примиш смрт за љубав Његову." Тако саветоваше сина свога благочестива и богољубива мајка, која више вољаше љубав Христову од љубави према сину. Или боље рећи овом љубављу према Христу она је и показала праву љубав према сину, припремајући га за мучеништво и за живот вечни.Чувши такав савет од своје мајке, добри син њен Атанасије одмах с радошћу крете у Свету Гору, богато снабдевен мајчиним благословом и молитвама. Дошавши у Свету Гору он се заустави у манастиру Хилендару и тамо као покајник живљаше неко време. После тога по савету хилендарских отаца он отиде у скит манастира Ксенофонта код духовника оца Николаја, који га исповеди, очита му дужне молитве и помазавши га светим миром врати га натраг у Хилендар. Годину дана после тога Атанасије оде у манастир Ивирон, где остаде шест месеци служећи једнога од стараца манастирских. Ту он дознаде за мученички подвиг двојице нових преподобномученика, Јевтимија и Игњатија, који се пре свог страдања за Христа подвизаваху у скиту Светога Претече изнад Ивирона, као духовна деца тамошњег скитског духовника старца Ннкифора. Од тога се његово срце одмах распали жељом да им подражава, и зато пође одмах старцу Никифору који је ове споменуте свете новомученике припремио за мучеништво. Да се та његова намера не би дознала у манастиру, он се најпре врати на неко време у Хилендар, па одатле отиде у споменути скит Светог Претече где га старац Никифор прими. Атанасије, исповедивши му свој грех и своју жељу да у мучеништво пође за преподобним Јевтимијем и Игњатијем, би од духовника упозорен на све тешкоће и трудове који га очекују, ако жели да достигне до жељеног циља. Атанасије све то саслуша и са радошћу све прими. Старац Никифор га онда даде под руководство старцу Акакију из свога братства, као што му је и раније био предао ону двојицу преподобномученика. И старац Акакије га мудро руковођаше у подвизима.Но после неког времена лукави ђаво подиже против њега силну борбу и опседе га неким таким страхом, да млади Атанасије устаде једне ноћи, и не рекавши ништа ни духовнику Никифору ни старцу Акакију, побеже из скита. Лутајући по мраку путем који води ка Кареји, он негде пред зору обрете се у близини манастира Кутлумуша, сврати у њега и остаде до изјутра. Следећег дана, - а то беше уочи Божића, - он са некима који иђаху на празник отиде у манастир Симонопетра и проведе празник тамо и изјави игуману да жели ту да остане. Игуман га једва прими. Но после краћег времена отпусти га, јер је био без браде. Пред само отпуштање из овог манастира Атанасије виде у сну једног честитог старца који му рече да се врати натраг своме духовнику и да продужи своје започете код њега духовне подвиге. Атанасије га запита ко је он, и чу од старца да је то сам ктитор манастира преподобни Симон Мироточиви. Међутим ни тада Атанасије не послуша, стидећи се да се врати тамо одакле беше побегао. Зато се опет врати у Хилендар, али га старци тамо не хтедоше примити, јер је раније и отуда био отишао тајно. На крају се ипак сажалише и примише га, али му одредише да борави ван манастира у винограду, а као епитимију му наложише да сам окопа виноград. После неколико дана један од стараца манастирских замоли Атанасија да оде до Кареје и донесе му отуда лекове. Но пошто га Атанасије не послуша, старац му рече: Ти, понашајући се тако, нити си Турчин нити Хришћанин! Ова реч погоди Атанасија у срце и он рече себи: Добро, вратићу се тамо, одакле будаласто побегох. И тако се врати своме старцу Никифору. На питање старчево где је био, он одговори: Сагреших, оче, и небу и пред тобом, јер обманут ђаволом побегох, али од сада више не бежим. На то му духовник са строгошћу одговори: Ја те више не примам, него иди у неки манастир да тамо оплакујеш своје грехе; може те Бог спасти покајањем и сузама. Атанасије му паде пред ноге и са сузама их целиваше, говорећи: Прими ме, оче, ради милости Божје и ради помоћи Богородице и молитава скоро пострадалих новомученика Јевтимија и Игњатија. А надам се да ћете се обрадовати и ради мене грешника.Смиловавши се на њега блажени Никифор га прими рекавши му да треба да га слуша све што му буде наредио. Онда преподобни Никифор дозва старца Акакија и рече му: Узми овога под своје старање и брини о њему као и раније о светима: Јевтимију и Игњатију, руководећи га у духовним подвизима. Акакије узе Атанасија и одвоји га у посебну келију, одредивши му још веће подвиге него раније: Дужи пост, преко три и по хиљаде метанија дневно, и безбројне бројанице. То учини те Атанасије у току неколико дана достиже до таквог умилења да му очи постадоше извори преизобилних суза. После тога се он удостоји и анђелске схиме, у коју би пострижен четврте Недеље Поста, добивши монашко име Акакије.Ускоро затим преподобномученик Акакије прорече пред старцем својим да ће кроз тридесет дана мученички пострадати. А на питање старца где ће му бити свето тело, он показа на место пред иконом Пресвете Богородице. Видећи његове добре подвиге његов духовни отац Никифор и братија закључише да је време да Атанасије крене на пут страдања, и одлучише да са њим у Цариград пошаљу опет истог старца Григорија, који је раније пратио и преподобномученике Јевтимија и Игњатија. И тако блажени Акакије крену на мученички пут једном лађом, дана 10 априла 1815 год. На лађи беху капетан и морнари хришћани, и старац Григорије се договори с њима да по страдању Акакијевом они откупе тело његово и превезу га натраг у Свету Гору. Тај њихов договор би на дан Св. великомученика Георгија, 23 априла, када и лађа стиже у Цариград.У Цариграду проведоше тајно неколико дана код једнога хришћанина, познаника Григоријевог, молећи се и припремајући се за страдање. У суботу, 29 априла, отидоше у цркву Пресвете Богородице у Галати, где га на Светој Литургији причестише Пречистим Тајнама Христовим. Тада се поново нађоше са оним капетаном брода који, по договору, беше набавио једно турско одело за Акакија. Обукавши се у то одело Акакије отиде са једним морнаром право у двор везиров, радујући се у души и веселећи због страдања за Христа које га очекиваше. Уз пут га мољаше овај морнар да се, кад ступи пред страшни престо Господа Христа, помоли и за њега грешнога, а Акакије, падајући пред ноге његове, плачући говораше да он као отпадник од Христа Бога није достојан ни за кога да се моли. Довевши га до капије највишег отоманског суда морнар остави блаженог Акакија и бежећи натраг удаљи се да не би био примећен.Ушавши смело у двориште везира - судије, Акакија сусрете везиров чувар и запита га ко је и откуда је. Акакије му без страха одговори: Ја сам православни хришћанин и родом сам из Солуна. Кад сам био дете од девет година ви ме преваристе и ја се безумно одрекох Христа Бога мога и потчиних се антихристу - ђаволу, служећи њему и његовом претечи - Мухамеду. После девет година ја постадох свестан своје обмане и увидех лажност ваше вере, повратих се срцем опет у своју свету отачку веру, веру у Господа мог Исуса Христа, истинитог Бога. Сада исповедам, и верујем у Свету и Једносуштну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, а одричем се заблуде и безбожја агарјанског. Јавно и јасно исповедам да сам православни Хришћанин, крштен у име Оца и Сина и Светога Духа.Рекавши то он зграби фес са своје главе, баци га на земљу, пљуну на њега и изгази га. Чувши и видевши све то, вратар се баци на њега и стаде га немилосрдно тући. Затим, пошто није био час да га води везиру, свеза га и баци у тамницу. А наредне ноћи овај чувар и други Турци из суда дођоше мученику у тамницу, и убеђиваху га обећањима да тако млад не треба да излаже себе мучењу него да се потурчи. Мученик им на то ништа не одговараше, него само призиваше слатко име Господа Исуса и чињаше велики знак крста на себи. Тада Турци пређоше на претње и мучења блаженог мученика, силно га тукући и злостављајући. Но он све то храбро и јуначки подношаше.Тако освану дан недеља. Тог дана рано слуге га одрешише и изведоше пред свога високог старешину. Везир запита мученика: Шта ти би да се одричеш наше истините вере и да страдаш добровољно? Гле, ти си тако млад и леп и способан; упознај нашу свету веру. По лицу закључујемо да си разборит и паметан младић, а такве речи сигурно говориш обманут од некога. На то му Акакије одговори: Кад ми је било девет година мене обмануше те се одрекох православне истините вере Христа мога, али после девет година ја то схватих и познадох да је једина истинита и нелажна вера, наша хришћанска вера. Зато сада дођох у Цариград да пред тобом и свима служитељима твојим исповедим Исуса Христа Распетога, који будући Син Божји постаде човек од Пресвете Богородице Марије и остаде нераздељив од Оца, и Кога у свако време и сваки час славе сви Анђели и људи на небу и на земљи. То сам дошао да исповедим, па нека добијем и хиљаду казни и саму смрт за љубав Његову, да би проливањем крви своје спрао нечистоту одрицања и обрезања, и тако се избавио осуде. Јер као што и ти рече, имам природну бистрину ума да могу да познам јединог истинитог Бога Исуса Христа. И ја Њега чврсто и смело исповедам као свемоћног Бога, да бих у будућем животу неосуђено отишао у Царство Његово.Тада везир, чувши све то седећи на свом престолу, наизглед хладно и врло гордо нареди слугама да воде мученика одређеном за то градском судији да му овај изрече смртну пресуду, те да му се сутра отсече глава.Све ово дознаде старац Григорије преко неких хришћана који беху дознали све подробно о мученику. И замишљајући на каквим се све мукама налази Акакије, старац се постара те му из цркве набави честицу Светих Дарова Тела и Крви Христове, и по ономе морнару посла је мученику у затвор, преко једног дечка хришћанина. И мученик се причести.Најзад дође и време страдања мученика Акакија. Везирови стражари и турска руља узеше га и, тешко га злостављајући, бијући и пљујући, поведоше на губилиште код места званог Дактилопорта, на трећем брегу града Цариграда. Довевши га тамо џелат повика: Клекни, неверниче! Свети Христов мученик клече без страха пред џелатом, говорећи му: Удри храбро мачем и отсеци ми главу не жалећи ни мало. Тада џелат одсече главу мученику, а душу мученикову прихватише војске Анђела и узнеше је у небеске обитељи. Хришћани пак који видеше мученичку кончину преподобнога прославише за то Господа, који тако укрепи и прослави свога преподобномученика Акакија. То би у понедељак ујутру 1 маја 1815 годинеПошто прођоше три дана од дана страдања мученикова, - јер је по обичају требало да тела осуђених буду остављена три дана за пример другима, - старац Григорије преко других хришћана најзад успе да откупи свето тело Акакијево и пренеcе га на лађу онога истог капетана која беше усидрена код острва Принкипа. Одатле са светим телом отпловише и 9. маја стигоше у Свету Гору, и тамо у скиту Светог Претече крај манастира Ивирона, у келији Св. Николе, где се мученик раније подвизавао, положише свете мошти у цркви пред иконом Пресвете Богородице, поред моштију раније пострадалих светих преподобномученика Јевтимија и Игњатија. Њиховим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.