Пролази обличје овога света (1 Кор. 7, 31)... Благоверни књаз Никола од најраније младости своје осети пролазност свега на земљи, и јасно увиде да једино на небу постоји царство непролазно, вечно, препуно оних вечних блага, која Господ уготови онима који Га љубе. Стога он, као некада индијски царевић Јоасаф, остави славу и богатство, почаст и власт свог земаљског пролазног кнезовања ради вечног небеског царства, дође у Печерски манастир и обуче се у свети монашки лик. У монаштву блажени Никола толико засија светошћу свога живота, да сви, видећи његова добра дела, усрдно прослављаху Бога због њега. Он пре свега силно напредоваше у послушности. Упочетку он рађаше у кујни: сам сецијаше дрва и на раменима доношаше са брега, и вредно обављаше све друго потребно за готовљење хране. Пошто се преподобни Никола дуго времена тако трудио, сазнадоше браћа његова Изјаслав и Владимир за његове подвиге, и стадоше га одвраћати од таквог труда. Али овај истински послупшик са сузама их умоли да још једну годину послужи братију у кујни. И тако он проведе три целе године на послушању у кујни са ревношћу и старањем. После тога он, као опробан и за све способан човек, би одређен за чувара манастирске капије. И у том послушању проведе он три године, никуда не одлазећи сем у цркву. Одатле он би одређен да служи братију при трпези. То послушање он вршаше веома усрдно и марљиво на опште задовољство свих.
На тај начин прошавши законито све степене послушања, преподобни Никола са разрешењем игумана и све братије узе на себе подвиг безмолвија, подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, да би се у тишини старао о своме спасењу. Обављајући ово послушање, он рукама својим засади крај своје келије башту; и у току ових година монашког живота његовог, њега нико никада не виде незапослена, него му свагда у рукама беше рукодеље a y устима непрестано молитва Исусова: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! - Он никада ништа не окуси осим заједничке манастирске хране у трапези, па и то у малој количини. А кад му се, и мимо његове воље, дешавало да као књаз добије што од својих, он је све то одмах раздавао намерницима, сиромасима и цркви, те је од тога црква набавила много књига.
Овај блажени књаз, још за време своје владавине у својој кнежевини, имађаше код себе врло искусног лекара по имену Петра, пореклом Сиријца, који дође са њим и у манастир. Али овај лекар, видећи добровољно сиротовање свога господара, остави га и живљаше у Кијеву, лечећи тамо многе. Ипак он је често долазио к блаженоме, и видећи га где се злопати и мучи у неизмерном пошћењу, у служењу у кујни, у чувању манастирске капије, он му саветоваше да се остави тога, и говораше му: Књаже, треба да обратиш пажњу на своје здравље, да не би прекомерним радом и уздржавањем сасвим изнурио своје тело, јер ако изнемогнеш, ти нећеш бити у стању тако носити јарам који си добровољно узео на себе Христа ради. Та Бог не тражи пост или подвиг изнад моћи, већ само чисто и смерно срце. Ти радиш монасима као купљени роб; ниси навикао на такву оскудицу; нити то доликује теби, кнезу. За твоју благородну браћу, Изјаслава и Владимира, та твоја сиромаштина велика је туга и понижење, пошто си од толике славе и части постао убожјак, те умртвљујеш тело своје и због недовољне хране обољеваш. Чудим се и промени твога стомака: раније си се хранио укусним јелима, и стомак ти је побољевао; а сада се храниш сировим зељем и сувим хлебом, и стомак твој подноси. Али пази да те једном не спопадне нека тешка болест, и ти, немајући снаге, брзо ћеш подлећи; нити ћу ја бити у стању да ти помогнем, Да, да, ти браћи својој припремаш неутепши плач. Ено и бољари који су служили теби, и били знатни због тебе, већ су изгубили наду, жале за тобом и у великој су тузи. Но они су подигли велике куће, и живе у њима; а ти немаш где главе склонити, и боравиш час крај ђубришта, час у кујни, час на капији. Ко од руских књажева тако уради? Еда ли блажени отац твој Давид, или незаборавни дед твој Свјатослав? Па нико ни од бољара не узажеле тако неславни живот, осим једнога Варлаама који је овде био игуман. Зато, ако мој савет не послушаш, умрећеш пре времена.
Ове и сличне речи лекар Петар, наговаран од браће блаженог Николе, често говораше блаженоме, било кад је седео с њим у кујни, било код манастирске капије. А блажени му на све то одговараше, говорећи: Брате Петре, често размишљајући о здрављу душе своје, ја сам дошао до закључка да не треба штедети тело, да оно не би устајало на дух и изазвало у мојој души рат. Јер тело, мучено уздржањем и трудом, смирује се али не ослабљује; но ако би и слабило, онда ево речи Господа Христа: сила се моја у слабости показује потпуно (2 Кор. 12, 9); ево утехе и светог апостола: страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18). Бог хоће срце чисто и смирено, али оно не може бити такво без поста и труда, јер пост је мајка целомудрија и чистоте. Речено је: и смири се срце њихово у трудовима (Пс. 106, 12). Ја благодарим Богу што ме ослободи од световних брига и начини ме слугом слугу Његових - ових блажених црноризаца: јер на тај начин ја, књаз, у облику црнорисца служим Цару над царевима. A браћа моја нека се брину о себи: јер ће сваки своје бреме но сити (Гал. 6, 5). Доста им је мога наслеђа, које оставих заједно са мојим земаљским кнезовањем, да бих добио наслеђе у царству небеском: јер Христа ради све оставих, да Христа добијем (Флб. 3, 8). А ти, зашто ме у сиромаштву моме прекораваш због уздржања и просте исхране, претећи ми смрћу? Та и ти када лечиш телесну болест, не наређујеш ли болеснику да се од неких јела уздржава а да нека и сасвим избегава? А мени ваља на такав начин лечити душевне болести. Ако и умрем телесно, умрети ради Христа мени је добитак (Фбл. 1, 21). И када седим крај ђубришта, зашто ме ти сматраш горим од бојара? та са Јовом ми ваља царовати! Ако ово не учини пре мене нико од руских књажева, ја ћу, следујући Цару Небескоме, поставити почетак; можда ће се убудуће неко и угледати на мене, следујући моме примеру. Уосталом, гледајте себе, и ти и они који су те наговорили.
Често се дешавало и ово. Када се овај блажени књаз, изнурен подвизима послушања, разболевао, лекар Петар је, чим би сазнао за његову болест, одмах спремао потребне лекове. Али књаз - монах је увек, пре но што би стигао лекар са лековима, Божјом помоћу оздрављао, и никада није дозвољавао да га лекар лечи. Но једном се сам лекар Петар разболе. Блажени му посла ову поруку: Ако не будеш пио лекове, брзо ћеш оздравити; а ако ме не послушаш, дуго ћеш се мучити. - Међутим лекар га не послуша него попи лекове хотећи да се излечи од болести, али га то умало не стаде живота. Тада га свети кнез монах исцели молитвом. А када се исти лекар после извесног времена поново разболе, блажени му посла поруку: Ако се не будеш лечио, оздравићеш у трећи дан. - Лекар, сећајући се казне због прве непослушности, овога пута послуша блаженога, и у трећи дан заиста оздрави.
Блажени Никола, који у то време завршаваше своје послушање манастирског вратара, позва оздравелог лекара и рече му: Петре, треба да се пострижеш у монашки лик и да место мене послужиш у овом манастиру Господу и Његовој пречистој Матери, јер ја кроз три месеца одлазим из овога света. - Чувши то лекар Петар паде к ногама његовим и ронећи сузе завапи: Авај мени, господине мој, добротворе мој, и драгоцени животе мој! Ко ће примити мене када дођем овде? Ко ће прехранити сироте и убоге? ко ће се заузети за потлачене? ко ће обасути милошћу многе којима је потребна помоћ? He рекох ли ти, књаже, да ћеш браћу своју побудити на неутешни плач? He рекох ли ти, књаже, поштеди живот свој, пошто многима можеш бити од користи, и у животу твом је живот многих. Ниси ли ме ти исцелио силом Божјом и твојом молитвом? А сада, куда одлазиш, пастиру добри? Ако си сам занемогао, исцелитељу мој, кажи мени, слузи твоме, болест своју, и ако те не излечим, онда нека буде за главу твоју глава моја и за душу твоју душа моја. He отиди од мене, господине мој, док ми не кажеш, откуда теби таква вест? Ако је од људи, ја ћу живот свој дати за тебе; а ако те је Господ обавестио о томе, онда Га моли да ја умрем место тебе. Јер ако ме ти оставиш, онда где ћу сести и оплакивати свој губитак? да ли на ђубришту овом, где си ти тако често седео? Али ме ни туга пустити неће. Шта ћу наследити од твога имања када си ти сам наг? Еда ли ове искрпљене хаљине што су на теби? Али ћеш ти, одлазећи из света, сахрањен бити у њима. Даруј ми бар твоју молитву, као некада Илија Јелисеју плашт, да њоме разделим дубину срца и воде живота мога и стигнем до дивног заклона - у дом Божји, куда ти желиш сада отићи. О, и звер зна да му по заласку сунца ваља отићи у легало његово и лећи, а ја не знам куда ћу, по одласку твом ићи. И птица находи себи кућу и грлица гнездо себи где леже птиће своје (Пс. 83, 4), а ти шест година живиш у манастиру и ниси себи нашао место. Где ћеш онда оставити мене?
Блажени кнез подиже плачућег лекара и рече му: He тугуј, Петре! Боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на кнезове (Пс. 117, 9). Зна Господ како да сачува твар коју је сам створио. Он ће се постарати да нахрани гладне, да заштити сиромашне и да спасе искушаване; а биће прибежиште и теби. Браћа пак моја по телу нека не плачу за мном, него нека плачу за себе и за дела своја у плачевној долини овога света, да би добили утеху и блаженство у оном свету. Мени, ради временог живота, није потребно лечење, јер сам давно умро за све времено; као што говори Исаија: Мртви неће видети живота, нити ће лекари васкрснути (Ис. 27, 14).
Рекавши то, блажени Никола оде са лекаром к пештери и уготови себи место за гроб. И упита лекара: Који од нас више воли ово место? - Петар одговори с плачем: Знам, ако хоћеш, умолићеш Господа да још живиш, а мене положи овде. - Блажени му рече: Нека ти буде како желиш, ако је тако угодно Господу. Помолимо се дакле Њему, али само у монашком чину.
Тада се лекар, по савету блаженога, постриже у монашки чин, и проведе три месеца на молитви, непрестано дан и ноћ проливајући сузе. Затим тешећи га, блажени му рече: Брате Петре, хоћеш ли да те узмем са собом? - А он му, као и раније, одговори с плачем: Хоћу да ми допустиш да умрем за тебе, a ти остани и моли се за мене. - Блажени му на то рече: Брате, не бој се и буди готов, јер ћеш, по жељи својој, у трећи дан отићи из овога живота.
Када настаде предсказано време, Петар се причести божанственим и животворним Тајнама Христовим, леже на одар и предаде дух свој у руке Господу. A no смрти лекара блажени књаз Никола Свјатоша подвизава се у манастиру још тридесет година, не излазећи из манастира, и достигавши, сходно имену, потпуно свети живот, он пређе у вечни живот к Пресветоме свих светих, Цару смирености Исусу. У дан престављења овог светог књаза слеже се скоро цео град Кијев, дајући му последњи целив и са обилним сузама препоручујући се његовим молитвама.
Браћа блаженога, Изјаслав и Владислав, сазнавши за смрт његову, много плакаше и ридаше за њим. Изјаслав се обрати игуману са молбом, да му да на благослов и утеху покојников крст, јастук и даску на којој је клечао. Дајући му то, игуман му рече: По вери твојој нека добијеш од ових ствари помоћ у ономе што желиш. - А Изјаслав, примивши ове ствари, чуваше их са великим страхопоштовањем, и посла у манастир много злата, да не би забадава добио те братовљеве ствари.
Једном се овај Изјаслав тешко разболе, и већ се није надао да ће устати са постеље. Видећи га на самрти, око њега стално бејаху његова жена, деца и сви бојари. После извесног времена он се мало отрже, и заиска воде са Печерског студенца. Учинивши то, он одмах онеме и више не могаше ништа проговорити. Онда послаше у Печерски манастир и узеше у сасуду воде којом претходно омише гроб преподобног Теодосија; а игуман даде и власеницу преподобног Николе Свјатоше, да у њу обуку брата његовог, књаза Изјаслава. Но пре но што дође овај са водом и власеницом, књаз Изјаслав проговори: Брзо идите у сусрет преподобним оцима Теодосију и Николи ван града. - Затим, када послани уђе са водом и власеницом, књаз поново узвикну: Никола, Никола Свјатоша! - Онда му дадоше да пије те воде, и обукоше га у власеницу, и он одмах оздрави. И сви прославише Бога и Његове угоднике.
Од тога времена књаз Изјаслав је увек одевао на себе ту власеницу кад год би се разболео, и одмах је оздрављао. Осим тога он је свагда носио на себи ту власеницу када је ишао у рат, и увек се враћао неповређен. Једном приликом еагрешивши, он се не усуди обући власеницу, и тога пута би убијен у рату. Но он претходно беше наредио да га сахране у њој.
Стога и ми, надајући се у молитве овог преподобног кнеза, нека се удостојимо да силом његових молитава будемо исцељени од сваковрсних болести и рана времених и вечних - благодаћу Цара смирености, а уједно и Цара славе, Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме са Богом Оцем и Светим Духом слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.