Свети отац наш Фостирије засија на Истоку као сунце, затим отиде на крајњи Запад. Тамо се повуче на једну високу и тиху гору. И мољаше се усрдно Богу, мучећи и кињећи тело своје постом, бдењем, лежањем на земљи, и сваком другом тескобом. Тако постаде уистину светило (φωστήρ = светило), сагласно имену свом, обасјавајући васељену. Јер чувајући тело своје светим, и душу чистом, и боголикост неоскврњеном, он постаде обиталиште Светога Духа. Стога се и удостоји благодати да чини чудеса и лечи сваку дугогодишњу и скорашњу болест код оних који му долажаху са вером. Но не само то, него овај блажени отац и хлеба добијаше с неба, као некада пророк Илија; само са том разликом што Илија добијаше хлеб преко гаврана, а велики Фостирије преко Анђела Божјег, иако он по промислу Божјем, не виђаше Анђела. Јер сваког дана Анђео доношаше хлеб, и остављаше га на једно издвојено место, али се светитељу не показиваше. А ако би преподобноме дошли са стране два или три брата, или више браће, онда се на одређеном месту налазило хлебова према броју браће.

Ко је икада видео тако необично чудо? Ко је икада чуо тако нешто чудесно? Јер се ретко и врло малом броју светаца дешавало то. Али блажени Фостирије, по мудром нахођењу промисла Божјег, није био удостојен да га ово чудо прати до краја живота. Када дакле беше сам, самоћујући и општећи једино са Богом, онда му Анђео доношаше хлеб. Али кад основа манастир, и сакупи многе монахе, онда не добијаше више хлеба од Бога, већ рукодељем зараћиваше, не само колико њему беше потребно за живот, него и многима другим даваше. A то би, не што је Бог онемоћао. На страну с богохулством! јер како би онемоћао да даје једноме човеку оно што му је потребно Онај који је у пустињи хранио онолике хиљаде незахвалних Јевреја? Нити пак то би, што се Бог одвратио од молитве слуге свога. Не дај, Боже! Јер се преподобни никада није молио Богу да му даје пропадљиву храну, пошто је чуо Господа који каже: "Иштите најпре царства Божјег, и правде његове, и ово ће вам се све додати" (Мт. 6, 33). Нeгo то би стога што преподобни раније свега себе беше потпуно и савршено препустио Богу, и нимало се не брињаше ни за најпотребнију храну, нити имађаше некога који би се бринуо за хлеб његов. Отуда је била неопходна помоћ од Бога. Али касније, када доби да и друге руководи у животу по Богу и подвижништву, он се због тога поче бавити рукодељем, и тиме даде пример братији да и они сами раде. Стога није више било потребно да му храна долази одозго, јер Бог то и хоће и прима пре свега другог: да нипошто не будемо беспослени и да не једемо забадава хлеб. Него да радимо и својим радом и трудом себе да издржавамо, а и другима да дајемо што им треба. To je разлог дакле што је овај светитељ раније добијао храну преко Анђела, а касније му то било ускраћено. Па не само то, него му Бог још и забрани да ништа не прима од људи што спада у свакодневне потребе, него да својим рукодељем зарађује све што му треба за живот, да би на тај начин учио своје ученике не само речју него и делом, и показао им да увек треба да су заузети радом и светом молитвом.

Пошто у то време јерес потресаше Цркву Божју, би сазван Сабор, на који позваше и блаженог Фостирија. Ту заблисташе његове врлине. Јер његове речи толико утицаше на јеретике, да се многи од њих вратише Православљу, а врло многи од њих постадоше монаси.

Кратко речено: свети Фостирије чинио је многа чудеса, не само за живота него и по своме престављењу Господу, које би петог јануара увече, уочи Богојављења.