Овај преподобни беше се затворио у једну врло малу и мрачну, без икаквог прозора, келију. И ту се подвизаваше тешким подвизима. Касније пак, много пута потстицан од једног брата, по имену Амијана, оде у манастир, те прими управу и постаде игуман. Проводио је живот у великој кротости и смиреноумљу, и ударао тело своје сваком муком. Јео је једанпут у три или четири дана. Имао је гвозден појас око струка. Носио је о врату врло тешке вериге. Видећи га погурена под тешким веригама, неко га упита, каква му је корист од тога, и зашто не гледа горе, к небу. Преподобни одговори: Ја ово чиним, да бих победио лукавства ђавола који ратује против мене. Пошто он ратује против мене да би ме лишио великих ствари и врлина, као што су здравоумље и праведност, и да би ме ринуо у велика зла, то и ја ратујем ударивши на себе ове мале муке. И ако ме ђаво победи, неће се много похвалити. Али ако га ја победим, биће по заслузи исмејан, пошто ме ни у малим стварима није могао победити.

Поживевши тако богоугодним животом, овај славни подвижник отиде ка Господу.