Свети преподобномученик Никодим родио се у Елбасану, у Албанији. Родитељи му беху побожни; и кад Никодим постаде пунолетан они га оженише. У браку му се родише деца. Међутим, познанства и везе са Турцима помрачише Никодиму душу и он, заваран чулним животом мухамеданства, одрече се вере Христове. Не гледајући на сузе укућана, он и децу своју насилно преведе у Ислам, осим једног сина, који одбеже у Свету Гору и замонаши се. Сазнавши да му се син налази у Светој Гори, Никодим, понесен фанатизмом, одјури тамо са намером да извуче сина и да се освети за њега. Али човекољубиви Бог, који свакоме жели спасење, уреди то друкчије.Када Никодим стиже у Свету Гору, он стаде тражити сина; али испоснички подвизи пустињака, њихова молитва, благост, кротост, безмолвије, њихово кротко опхођење са сваким, потресоше га до дна душе. Он се сети своје прошлости, када и његовом срцу не беше туђа нада на вечност духовног блаженства; и стаде упоређивати рај Мухамедов са рајем Христовим, и увиде колико је први грозан и нечист, а како је други светао и миомирисан; упоређиваше он и живот хришћанских пустињака са животом мухамеданаца и увиде да, уколико су они кротки, добри, умиљати, готови на сваку жртву за друге, утолико су мухамеданци дивљи, необуздани, горди и самовољни. Опомену се Никодим и тога, да је Христос Син Божји једина нада на спасење грешницима, какви су сви људи; а шта чека њега несрећника који се одрекао Христа?! - И Никодим горко заплака над собом, над својим падом; и поврати се хришћанству, проклевши Мухамеда. И остаде у Светој Гори, и прими монаштво.Три године дан и ноћ монах Никодим оплакиваше своје богоотпадништво, изнуравајући себе постом и осталим подвизима. А када чу од неких отаца да је ономе, који се одрекао Христа пред људима, врло корисно да Га поново исповеди пред њима, он се реши на подвиг мучеништва. Али, да би дознао да ли је ова његова жеља угодна Богу, он се обрати за савет блаженом старцу Акакију који се подвизавао у Капсокаливском скиту. Дуго је Никодим плакао крај ногу старца Акакија, просећи од њега молитву и одлуку, шта да ради када му душа хоће подвиг мученички. Преподобни старац, који је у Светој Гори уживао глас и неподељено поверење као подвижник истински свет, с љубављу подиже Никодима, одмаче се мало од њега, и стаде се молити Богу за њега. Завршивши молитву, он тихо рече нешто Никодиму; и затим му даде свој старачки штап са речима: "Иди с Богом! Нека ти је Бог у помоћ! подвиг ћеш извршити и венац ћеш добити".Тако испраћен молитвама и благословом преподобног старца, Никодим, једва се крећући од постничке изнурености, крену на пут. На изласку из Свете Горе Господ га укрепи на велики подвиг виђењем: откри му и муке које ће претрпети за име Његово, и само место где ће му глава бити одсечена. Утешен и утврђен таквим благоволењем Господњим, Никодим весело пође на свој мученички подвиг.Из Свете Горе он дође право у Албанију, у свој завичај, и ту пред Турцима који су га познавали јавно исповеди да је Христос истинити Бог а Мухамед лажов и варалица. Турци га одмах приведоше паши. И пред пашом блажени Никодим понови своје вероисповедање, ниподаштавајуђи мухамеданство. Разбешњен тиме, паша нареди да га баце са високе терасе његова дома, држећи да ће се хришћанин сав разбити павши на земљу. Али Никодим, по благодати Божјој, остаде неповређен, и поново се јави паши. Паша задрхта, мислећи да је пред њим привиђење. Међутим гомила фанатика са виком захтеваше смрт за унизитеља великог пророка Мухамеда. Паша онда предаде Никодима на вољу побеснеле гомиле. Бесни фанатици три дана стављаху Никодима на све могуће муке, приморавајући га да се одрекне Христа. Када најзад увидеше да не могу савладати непоколебљивог исповедника Христовог, они му одсекоше главу на самом оном месту које му Господ показа у виђењу.Завршивши на такав начин мученички подвиг, блажени Никодим се удостоји венца рајске славе. Свете мошти његове и данас почивају целе, разливајући миомир и дајући исцелење свима који им са молитвом и вером приступају. Молитвама светог преподобномученика Никодима нека се и ми удостојимо царства небеског. Амин.Преподобни Никодим пострада једанаестог јула 1722 године у Елбасану (који се назива и Велаград или Вератеј). Службу му написа јеромонах Григорије Мосхополит.