Блажени Констанције, по рођењу Рус, служаше као јеромонах при цркви у руском посланству у Цариграду. Много је волео благољепије храма, на шта је давао и своја средства; веома побожан, он је нарочито био ревностан за вршење богослужења, и скоро је сваки дан служио свету литургију; и водио двапут недељно разговоре о стварима вере, на руском и грчком језику. Његова побожност и ревност привлачили су к њему народ, и сви су га волели и поштовали.

За време рата који у то време изби између Руса и Турака, Констанције остаде у Турској, али оде у Свету Гору; проведе неко време у Лаври светог Атанасија, па отпутова у Јерусалим, у Свету Земљу, да се поклони тамошњим светињама. Отуда се врати у Свету Гору. Ту опет живљаше у Лаври, очекујући да се заврши рат и склопи мир. И кад мир између Руса и Турака би закључен, он се поново врати на своју дужност у Руском посланству у Цариграду, код новог посланика.

Но кроз неко време он дође у тежак сукоб са послаником, не зна се због чега. И онда он, или из страха или из гњева, оде пред султана, одрече се свете вере хришћанске и прими ислам. Али, не прође ни неколико дана он дође к себи, и као отрезнивши се од неког пијанства, он се стаде свом душом кајати, плачући и ридајући због свог огромног пада. У том покајничком расположењу и разбуђењу, он презре овај живот, и жуђаше свим бићем да пострада за Христа. Стога он поцепа на себи агарјанску одећу, обуче подерану мантију, повеза главу црном марамом, па поново оде у султанов дворац где се пре кратког времена беше одрекао Христа, и пред свима тамо неустрашиво изјави и исповеди да је Христос - Једини Истинити Бог, а Мухамеда порече и изружи. Разјарени дворјани га дохватише и пред султановим дворцем на тргу мачем му главу одсекоше, године 1743. И тако покајани отпадник прими венац мучеништва. Његовим молитвама нека се и ми удостојимо вечних блага у нестаривом блаженству. Амин.