Родитељи блаженог Јевтимија живљаху у Великом Новгороду. Отац му Михеј бејаше свештеник при цркви светог Теодора; мајка му се зваше Ана. Проводећи живот у чесном браку, они не имађаху деце и силно туговаху због тога. У тузи својој они се усрдно мољаху Богу и Пречистој Богородици за разрешење од бездетности. И Господ им услиши молитву: Ана заче и роди сина, овог блаженог Јевтимија. Убрзо по рођењу младенац би крштен, и на светом крштењу доби име Јован. Он беше још у повоју када га родитељи донеше у онај храм, у коме су се молили да им Бог подари дете, и, метнувши га пред икону Божје Мајке, они рекоше: Царице и Владичице! ево, ми Ти донесмо онога кога си нам подарила. По речи, коју у тузи срца изрекоше уста наша Теби као Царици и Владичици, ми Ти предајемо наше дете. Уреди његов живот како Ти сама желиш. Сада пак ми га узимамо к себи, да буде с нама у дому нашем, пошто младенац не може да живи без мајке.
Уз помоћ благодати Божје младенац успешно растијаше и, када дође време, родитељи га дадоше на изучење Божанских књига. Бог који свима људима жели спасење, дарова дечаку Јовану бистар ум, и он са успехом изучаваше Божанска Писма. За све време тог изучавања он се није бавио ничим другим до стварима које побуђују на размишљање о божанственим предметима. Када му би петнаест година, он се запали љубављу к Богу и зажеле да се одрекне света и прими монаштво. Он није знао к чему ће га одвести монаштво, пошто су намере Божје недокучљиве, но он се старао да неизоставно оствари своју благу жељу. И Бог, видећи с небеских висина све шта ће се десити с њим у будућности, ускоро му стварно испуни жељу.
Један инок, по имену Ефросин, и два друга инока, Игњатије и Галактион, који себе беху посветили на службу Богу, намислише да се подвизавају у усамљеништву и решише да потраже погодно место за то. Ускоро они нађоше такво место; звало се Вјежиште, на 12 врста западно од Новгорода. Ту не беше ништа друго осим шуме и ритова. Када монаси дођоше на то место, они осетише у ваздуху неки мирис, и то схватише као нарочито указање промисла Божјег. Они ту подигоше капелу у име светитеља Христова Николаја, а потом направише и келије за себе. Убрзо дође к њима свештеник Пимен и изјави жељу да живи и да се подвизава заједно са њима. Тада по једногласној одлуци они саградише дрвену цркву опет у име светог Николаја Чудотворца, године 1411, и стадоше проводити испоснички живот. Многе муке они поднеше од тамошњих житеља, нарочито од једног велможе, који по внушењу ђавола не жељаше да у његовој близини живе монаси. Али свети чудотворац Николај, који нигде не оставља у невољи обитељ посвећену његовом имену када му се са вером моле за то, достављаше прехрану и овим монасима. Ускоро се догоди да се на нози тога велможе појави опаки чир, од кога он силно паћаше. У болести својој он се сети светог чудотворца Николаја, обрати му се молитвом за помоћ, па онда оде у обитељ његову. И помоливши се тамо, он доби исцелење. Благодаран за исцељење, он подари обитељи парче земље у близини, и од тада са побожном вером стаде поштовати манастир светог Николаја. После тога по благодати Божјој и на молитве светог Николаја Чудотворца број монаха стаде се увећавати, и гореспоменути Пимен, први свештеномонах обитељи, постаде и игуман њен.
По уредби промисла Божјег к њему и дође дечак Јован, молећи га да га постриже у монаштво. Пимен, угледавши дечка, прими га као посланог к њему од самог Бога, постриже га у монаштво и даде му име Јевтимије. Живећи у манастиру, преподобни Јевтимије показиваше у свему тако строгу послушност настојатељу своме и братији, да је изазивао опште дивљење, јер иако тако млад, он поседоваше ум зрелог мужа. Стога до назначења за пастира, сви у њему познадоше будућег пастира, и пре пунолетства он постаде свима руководилац у монашком животу. Када преподобни Јевтимије стече такав углед у својој обитељи, за њега сазнаде и архиепископ Новгородски Симеон. Он позва к себи преподобног Јевтимија и видећи да је испуњен добрих намера и вичан у речи, он га пламено заволе. И без обзира на то што Јевтимије није хтео да оставља свој манастир, он му повери управу над црквеном имовином. Примивши на себе нове обавезе, преподобни Јевтимије продужи носити свој иночки подвиг и ни у чему не отступаше од испуњавања правила монашког живота.
Након неколико година достојног управљања Црквом владика Симеон отиде ка Господу, преселивши се у вечни блажени живот. После њега на архиепископски престо новгородски би узведен Јевтимије. Тада се преподобни Јевтимије удаљи у Хутински манастир светог Спаса, и остаде у њему. Али по истеку неког времена он на молбу старца манастира Пречисте, на Лисјој гори, би постављен за игумана овог манастира. Ту он, старешинујући над монасима, свима њима даваше савршени пример за назидавање, пошто према свима беше милостив, и уједно с тим према свима се одношаше с поштовањем.
Ускоро после тога свенародни сабор Великог Новгорода зажеле да изабере њега на новгородски архиепископски престо и унесе га у број других изабраника, не знајући да је он још од младости био призван к епископској служби. И пошто апостол каже да се свака власт поставља од Бога (Рм. 13, 1), како је онда човек може добити, ако му она не буде дата одозго? (Јн. 19, 11). То се испуни и на преподобном Јевтимију. Запечативши коцке изабраних, народни сабор и духовништво Великог Новгорода донесе их у саборну цркву свете Софије и положи их на свети престо. При извлачењу коцка паде на Јевтимија.
После тога Новгородци се с радошћу упутише к преподобноме, и на сам дан светог Јована Златоуста, 13, новембра, свечано га уведоше у храм свете Софије, године 1429. Преподобни Јевтимије се дуго опирао томе, изјављујући да је недостојан тако високог чина, али пошто се није могао противити суду Божјем, он се најзад покори вољи бирача. Њега посвети за архиепископа митрополит Кијевски и целе Русије Герасим.
Као архиепископ, свестан величине чина, преподобни Јевтимије се са великом ревношћу предаде подвизима своје службе, сећајући се речи Светога Писма: Коме је много дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48). Стога се он стараше да трудом својим донесе род, по Еванђељу, не по тридесет или шездесет, но по сто пута (ср. Мт. 13, 8). Раније, пре примања епископског чина, он се бринуо само за душу своју, а сада, као епископ, он се морао бринути за душе многих, да би смело могао рећи Господу Владици: Ево ја и деца коју ми даде Господ (Ис. 8, 18). У својој мудрољубивој души помишљајући на то и на много друго, преподобни Јевтимије осећаше у срцу свом велико узнемирење, али сву наду полагаше на Бога, и надање његово не посрами Господ, коме нека је слава сада, свагда и вечито.
Преподобни Јевтимије скончао 10. марта 1458. године.