Откако сам постао свештеник, свих ових година разговарао сам и саслушао на стотине људи који су пролазили кроз тешке, болне и често граничне животне ситуације.

Сећам се једне жене која је пришла Светом Пајсију и рекла му: „Старче, не тражим од Бога да ме ништа не боли. Ко сам ја да будем изузета од заједничке људске судбине? Само Га молим да ми не шаље једно искушење одмах иза другог, да стигнем бар мало да предахнем…“

То су дивна, благословена бића, са урезаним борама на лицу, али са потпуно светлим и раширеним душама. Као када дође пролеће. Јер када човек пати, његова се душа отвара као шкољка и из ње излази бисер. У таквом болу има места за Бога. Тада нестају егоизам, гордост, надменост, све наше замисли и сопствена воља. Плуг бола тада силази дубоко у земљу твога срца, преорава читаво твоје биће и чупа коров страсти који ти је заклањао Поглед на Бога.

Када Христос дође, све у теби цвета

Када дође благодат, све у теби процвета. Тада почињеш да доживљаваш ту благодат, осећаш сву сласт Божијег присуства, Његову утеху и снагу коју ти даје. Можеш и даље да патиш и да ти буде тешко, али више ниси сам – Његов чврсти загрљај те држи, смирује и доноси ти миомирис.

Споља се можда ништа није решило, сви твоји проблеми су и даље ту, а ти ипак осећаш да је све лепо, дивно и благословено. Људи око тебе могу мислити да си полудео или да си скренуо од толиког бола, а ти се заправо осећаш боље него икада у животу. Благодат Духа Светога те обнавља и прави од тебе потпуно новог човека – са новим чулима, новим схватањима и новим садржајем у души. Све оно старо у теби је умрло и сада све изгледа другачије.

Зато, не заборавимо: најважније није да од Бога тражимо живот без проблема, већ живот испуњен Христом. Проблеми не могу тек тако да нестану из овог живота, али могу да се преобразе – и у томе се крије читава тајна среће.

Можда ћете ме питати: „Да ли се сви који пате и пролазе кроз искушења тиме и освећују?“

Не, не освећују се сви. Сам бол нема никакву магијску ни метафизичку моћ у себи. Не освећује бол човека, већ начин на који тај човек пати. Наш лични став је тај који обликује наше духовно стање. Човек који страда на свом крсту има два пута: или ће да тражи оправдања за себе, или ће из дубине своје рањене душе повикати: „Помени ме, Господе, у Царству Своме…“

Ако свој бол претвориш у богоугодно трпљење, у молитву, у живи однос и заједницу са Христом – тада читав постајеш светлост и читаво твоје биће почиње да мирише на Благодат.

Али, овде постоји једна тајна. Тајна светитеља која је најважнија у оним најтежим тренуцима када патимо и када се мучимо: да научимо да у искушењима кажемо: „Слава Богу… Слава Теби, Господе…“

Велика тајна светитеља у часовима бола

Ако успемо да те речи, ако не одмах а оно полако, са наших усана спустимо дубоко у наше срце – „Слава Богу“ – тада нас Христос преплављује Својом благодаћу. У наше срце улазе радост, утеха, храброст и снага. Тада се све мења из корена! Јер слављење Бога из нашег живота протерује кукање, јад, тугу и самосажаљење – који су највеће проклетство и извор свих зала у нашем животу.

Послушајте шта нам поручује глас светог Пајсија: „Слављење Бога освећује све. Кроз славословље човек се топи од захвалности, постаје 'позитивно луд' и све у животу претвара у празник. Када се човек захваљује Богу чак и на оном малом што има, тада на њега пада тако богат благослов Божији да он једноставно не може да га издржи – а ђаво тада не може ту да опстане и бежи!

Нека речи „Слава Богу“ никада не нестану са ваших усана. Ја лично, када ме нешто боли, имам 'Слава Богу' као најбољу таблету против бола – ништа друго ми тако не помаже.

Речи 'Слава Богу' су веће и изнад су чак и од молитве 'Господе Исусе Христе, помилуј ме'.“ ¹

А свети старац Тихон Руски је о томе говорио: „Молитва 'Господе помилуј' вреди сто драхми, али 'Слава Теби, Боже' вреди хиљаду драхми – она је, дакле, много скупља и драгоценија!“

о. Хараламбос Пападопулос (о. Ливиос)
За Фондацију Пријатељ Божији са грчког: Елена Костопоулос
Извор: plibyos.blogspot.com

Напомена:

¹ Свети Пајсије Светогорац ове речи изговара у контексту славословља и благодарности Богу. У књизи „Слова“, том VI – „О молитви“, у поглављу „Слава Теби, Боже“, он каже да је „Слава Теби, Боже“ чак изнад молитве „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а затим наводи и речи свог старца Тихона о томе да молитва „Господе Исусе Христе“ вреди сто драхми, док „Слава Теби, Боже“ вреди хиљаду. Реч је о духовном поређењу којим Свети Пајсије наглашава снагу благодарности и славословља, а не о успостављању неке опште „вредносне скале“ православних молитава.