Најпримитивније схватање слободе јесте могућност да човек ради све што хоће. Али сваки човек који размишља о овој теми схватиће да је све далеко сложеније. Један московски свештеник је говорио да заповести нису забране, већ саобраћајни знаци, заставице које опкољавају ископану рупу на путу. „Опрез, овде је опасност!“ – кажу они. Свако ко се креће путем слободан је да игнорише ограду и знакове, али тада за његов живот нико није одговоран. Исто нас тако и заповести упозоравају: пажња, то је грех; чинећи га ви излажете душу и тело опасности. Свака морална забрана, ограничавајући нашу слободу у малом, чува нас од велике неслободе, а понекад и од ропства.
Свако који чини грех роб је греха (видети: Јн. 8,34). Сигуран сам да никоме не треба објашњавати шта је то зависност од дрога; каква је то још слобода? Или друга ствар. Човек који живи развратно у потпуности себе лишава слободе. Он више не може да живи без те страсти, макар у мислима, да и не говоримо о опасности да добије специфичне болести. Рана полна распуштеност води импотенцији већ у младалачким годинама. На пример, у Америци је то веома распрострањена појава. Не ограничавајући себе у детињству и младости, можемо се врло брзо потпуно лишити могућности да поседујемо полни живот.
Или такве заповести, као што су: не убиј, не укради. Ту је уопште све крајње јасно. Убице и лопове лишава слободе сама држава. И какву год страст да узмемо, плата за њу је губитак слободе и ропство. Да, ти си слободан да учиниш грех и злочин, али знај да после тога више нећеш бити слободан. Забрана се не треба бојати. Сав наш живот се састоји од њих. Кривични закон су све саме забране. Саобраћајна правила су све саме забране. Чак и закони физике и природни закони уопште садрже забране. Сећате се, у школи, на часу хемије: „Најпре вода, а затим киселина, иначе ће се догодити велика несрећа“. Неки размишљају овако: забрањени плод је сладак и, забрањујући га, ми изазивамо код деце повећано занимање за забрањени предмет.
Доступност је увек доводила до неумерености. Међу узроцима наркоманије и алкохолизма код савремене омладине истраживачи помињу у првом реду не одсуство доколице или друге чиниоце, већ приступачност алкохола и дрога. Тако да су забране добра ствар ако су разумне. И то је веома важно – сугерисати детету да забрана није казна; то су правила по којима живе људи, рачунајући ту и одрасле. Само то што ми лично (одрасли) живимо по чврстим правилима и не кршимо их, може бити потврда наших речи. Када тражимо од детета да не пуши а сами пушимо, да не псује, а сами ружно псујемо и тако даље, то је онда апсолутно бесмислена ствар.
Греси које чине родитељи дете ће обавезно покушати и само да учини. Чинећи рђав поступак, отац или мајка дају деци дозволу да чине то исто. Ако отац (то јест, одрастао човек, ауторитет) тако ради, зашто не бих могао и ја?
Али забране не смеју бити бесмислене. Њих не сме бити сувише. Дете има право да зна зашто се то не сме чинити. Родитељску власт и силу треба користити као драгоценост, не расипајући их на сваком кораку, већ их примењујући ретко и разумно. Већ сам помињао да се бескрајно „не можеш“, „не смеш“, „стиди се“ претварају у неки шум, у звучну позадину, те деца потпуно престају да их чују.
Чак и у малом детету треба поштовати човека. Деца то веома цене. Ако му кажете: „Ти си ми већ одрастао, ускоро ћеш кренути у школу, скупи, молим те, играчке“ – то ће без сумње бити ефикасније од вике: „Одмах да си то склонио!“ Апеловати на одговорност и одраслост детета веома је корисна ствар. Зашто су на селу деца постајала одрасла већ са дванаест година? Зато што су се према њима односили као према одраслима и имали су поверења у њих као у одрасле људе.
У вези с тим поменимо да је беспосличење погубно готово у сваком узрасту. Деца због нерада почињу, што се каже, да „дангубе“. Умни рад у кући или у кружоцима и студијима, сразмерни физички рад, читање – то је оно што је потребно деци. Да она не би имала времена за обест и грех, треба их оптеретити. Наравно, у породици са више деце то се решава далеко једноставније. Поштујући дете, не смемо бити њихови робови. Деца могу да буду препредена. Она добро запамте какве смицалице пролазе и како манипулисати родитељима, знају они то без икаквог Карнегија. Ту су свакако неопходни строгост и доследност. Ако нешто забрањујемо, треба то да доводимо до краја, а не да падамо на мољакања, уморивши се од дечијег цмиздрења. Родитељи морају да наступају у јединственом фронту. Ако је тата нешто забранио, а мама, сажаливши се, то дозвољава – онда је то анти-педагогија. Сва деца су хировита, али то не сме да се претвара у систем. Хирови се догађају, по правилу, због тога што деца знају да нешто своје могу да постигну сузама и цмиздрењем.
Ту је важна профилакса. Ако дете зна да на тај начин ништа неће постићи, мање ће бити хировито. Не знам је ли то правилно али ја и моја супруга понекад примењујемо метод заговарања, то јест, када се деца јогуне и постају ћудљива, трудимо се да их пребацимо на другу тему и одвучемо на нешто друго, понекад она траже једно, а ми им дајемо друго. Али не испуњавамо захтев ћудљивог детета. То често помаже. Уопште, с дететом треба умети разговарати, објашњавати му и тада ће бити мање неспоразума. Понекад се хирови догађају од умора или од неразумљиве и неуобичајене ситуације и ту је тим више потребно објашњење.
свештеник Павле Гумеров