Старац Добри Добрев, сви сте га сигурно већ видјели. Слика на којој љуби руку малом дјечаку на улици, обишла је читав свијет. Видио сам ту слику стотину пута до сада, (јесам, лајковао сам је), али никада се нисам, као ни многи други, упитао – ко је тај сиједи старац?
Јуче јесам. Прочитавши писање неких медија о Добреву, одлучио да сазнам нешто више о њему, те сам ухватио интернет за ноге и истресао га да видим ко је он.
Добри је рођен 1914. године и живи у свом родном селу Бајлову у Бугарској. Од четворо своје дјеце, двоје је наџивио. Обучен у стару одјећу и традиционалне ципеле ручно израђене од сирове коже, Добри често пјешице иде из свог села Бајлова у главни град Бугарске Софију (43км). Воли да хода и никада не користи модерна превозна средства, без обзира на временске услове.
Увијек њежног погледа и угодног осмјеха, изазива необично страхопоштовање у свакоме ко га икада сретне, а многи људи који су имали прилику да га упознају, тражили су благослов од њега, јер својим понизним изгледом, начином живота и понашањем, са својом сиједом косом и дугом брадом, Добри изгледа као неки путник из прошлости, као неко ко је изашао из Библије.
Читајући о њему и пишући ово, сваки пут када бих прочитао име “Добри”, или га написао, никако не могу да се отмем утиску колико му то име добро пристаје. Зато вас молим да ми опростите што га пречесто спомињем.
Према ономе што сам сазнао о њему, Добри је у Другом свјетском рату, од гранате која је пала близу њега, изгубио слух, а говорећи о свом начину живота, рекао је да својом патњом жели да се искупи за свој велики гријех. Који гријех? То нико не зна.
Добри је до прије неколике деценије живио нормалан живот, а онда је постао просјак, заправо, он није просјак, како га већина медија зову, јер Добри не тражи новац за себе, него скупља новац и даје га сиромашнима и поклања Православним црквама у свом селу и околини. Повучен у свој свијет, далеко од свих проблема који нас свакодневно муче, Добри стоји на улицама и трговима Софије, или на улазним вратима цркава, са малом чашицом у руци пружајући је пролазницима. А када би неко од пролазника убацио новчић у ту чашу, Добри би му се од срца захвалио, често би се поклонио и пољубио човјеку руку и пожелио му да га здравље послужи и свако добро прати у животу.
Многи га у Бугарској називају “Живим Свецем”, али нажалост, према ономе што сам успио да пронађем, ни када умре, овај сиједи старац, неће бити проглашен за свеца, јер бугарска Православна црква и Синод не “признају” овај начин доброчинства, ма шта то значило. Морам признати да ме то нимало не чуди. Свијет се промјенио. Ништа више није као што је било, не цијене се исте ствари. Свеци нам, изгледа, више нису потребни.
Све ово што сам написао о њему је заправо мали дио од свега онога што је он урадио протеклих деценија. Можда сте примјетили да нигдје нисам написао ниједну цифру колико је новца гдје донирао. То је зато што се не зна. Хиљаде евра. Десетине хиљада. Стотине хиљада, ако се све сабере. Али није битно, јер он то не ради да би се о томе причало и да би му се људи захваљивали. Не жели славу и не жели да му људи копају по приватном животу. Добри зрачи добротом и није љут на људе који су равнодушни према његовом раду.
Иако сам један од оних који не воле свјетске дане којечега, са радошћу бих славио дан овога човјека. А на тај дан, све што смо планирали новца да потрошимо на луксуз: кафу, цигарете, сок, пиво, кладионицу, па чак и нешто од хране без које се може, сав тај новац да ставимо у неку велику кутију, на којој ће бити слика овога човјека. Ако би то урадио цијели свијет, као што здушно подржава којекакве глупе празнике, са новцем скупљеним само на тај један дан у години, могли бисмо помоћи милионима дјеце, милионима сиромашних породица, а цијена свега тога би била – да будемо скромни само ЈЕДАН од 365 дана у години.
Моја Херцеговина – Драшко Сикимић