,,Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме, Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме'' знао би старац тихо да изговара речи ове најмоћније молитве у универзуму. Често би помицао само усне и као да говори сам са собом, али они малобројни су знали да се ту одвија нешто друго, једна делатност, једна борба, која превазилази све делатности. Они други, непросвећени, би говорили: ,,Ма старац је излапео, говори сам са собом". Кад би га питали: ,,Старче, је’л то говорите себи нешто у браду?" старац би уз осмех одговарао: ,,Године су дошле и чине своје, а ми старци волимо да трабуњамо по нешто."

Јесен је једно од најлепших годишњих доба, у свој тузи лишћа које почиње да опада, сведочећи сву трагедију смрти у овоме свету, a истовремено показујући и сву величину нашега Творца и Његовог дела чију величанственост ни смртност не може да наружи. Јесен је показивала сву лепоту шаренила боја, полако облачећи се у зиму. На пролеће би сва творевина наново васкрсавала, сведочећи о домостроју и промислу Божијем, свеопштем наговештавајућем васкрсењу и преображењу творевине.

Дивно јесење подне и лак ветрић који је померао лишће у манастирском дворишту, ми смо седели на веранди и пили кафицу. Ја сам наваљивао са питањима желећи да ,,ископам" још по нешто од старца, да ископам ,,тајну". Увелико смо сви, као студенти, били заинтересовани за ту ,,тајну" ,,Исусове молитве", која је привлачила оне истините Богољупце. Нема тог Богослова, а ни верника кога нису ,,опчиниле" књиге о светогорским старцима и о мистичној моћи Исусове молитве, кога нису опчинила житија светих стараца, Силуана, Серафима.

,,Исихазам, тиховање, је унутарње делање", настави старац, ,,и за њега је потребно много одрицања, много је тешко бити исихаста у свету, многе невоље и искушења надолазе на подвижника, несхватљива обичном свету. Непомјаник највише мрзи исихасте јер је сваки исихаста молитвеник за свет, па макар се и не молио за свет, непрестана молитва је молитва за цели свет, као што је и Литургија служба за цели свет. Али није немогуће! Има пуно ,,таквих" у свету, људи са непрестаном молитвом". Сећам се да је наш прослављени духовник старац Тадеј говорио о томе.

,,Да, да има их, луда љубав Божија", рече старац, ,,а ви млади би сви да будете исихасте, а најообичнија послушања Богу нисте у стању да испуните, ни послушања родитељима?!", насмеја се старац. ,,А вероватно ни испит ниси спремио, а исихаста би да будеш. Пуно одрицања и послушности Богу, Цркви, но хајдемо до кухиње да мало помогнемо и насецкамо бораније."

У манастирима је сваки монах имао своја послушања, неко би био задужен за кухињу, неко за поља и усеве, неко за храм, неко за магацине, млађи и послушници би помагали у кухињи. Овог дана се чистила боранија, а монаси и послушници би повремено док раде изговарали тихо, скоро нечујно и невидљиво за очи обичног човека: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме." Бавили су се ,,рукодељем", чистећи боранију, говорећи молитву. Све је функционисало као једна кошница, породица, а ја сам видео дубоки смисао овог делања.

,,Исусова молитва се мора говорити са пажњом, неподељеном пажњом ка свакој речи, а највећа пажња мора бити на само име нашег Господа Исуса Христа, значи говорити, не усиљено, него са пажњом, полако", наставио је старац док смо уживали на благом поветарцу на клупици у дворишту манастира, вечера се завршила и монаси су полако одмарали пре одлазак на починак, понеки и причајући и дружећи се са гостима манастира. У манастирима се чини увек као да време стоји, као да све стоји у једном моменту, у једном вечном ,,данас" које чека тај жељно очекивани осми дан нашег Господа Исуса Христа, Његов други долазак.

,,Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, говори уснама, нечујно или шапатом, али пази, молитву мора да прати свако одсуство мнобрижја, непажње, никако се не сме маштати у току молитве нити примати било каква мисао, добра или лоша", говорио је старац. ,,Тотално безбрижје мора да прати ово делање, односно све бриге морамо апсолутно предати Господу, Исусова молитва и није ништа друго него предати сав свој живот Господу у руке, у смирењу и послушности".

,,Оче, а како стећи непрестану молитву?" питах ја као мало дете.

,,Непрестана молитва је свагдашње хођење у Господу, размишљање о Њему, живот са Њим, по Његовим заповестима, у Његовој љубави, у заједници са Њим, у Његовој Цркви, непрестана молитва није ништа друго него свагдашње литургисање, ако ме разумеш. Исусова молитва је једно од средстава, најмоћније и најблагословеније средство ради постизања тог циља, одмах иза Светог Причешћа, односно Свете Литургије. Литургија је све и свја, она је живи и присутни Христос кроз векове, Христос који нас чека на крају времена, све се улива и излива из Литургије па и Исусова молитва, нема ништа важније од Литургије запамти, онај кога молитва одвлачи од саборности и Литургије, тај се не моли правилно и упрелашћен се не удостојава већих дарова". Ја се задивих старчевом познавању богословља, и ја схватих да пред собом имадох правог старца.

,,Шта је то прелест оче, како се она испољава?"

,,Прелест је самообмана у коју нас уводи нечастиви, запамти, самообмана! Када подвижник, хришћанин, почне да машта, да се преузноси над другима, да обмањује себе, а непомјаник то примети, онда почне подвижнику, хришћанину, да убацује славољубива, самодопадљива маштања и помисли у току молитве и на јави, подгревајући његов его, његову ,,посебност". Ако подвижник то не одбаци у почетку, оно може да узрасте као рак рана. Многи који се неправилно моле, из притајеног славољубља, а не из љубави према Христу, падају у такве прелести, у такве обмане, а можеш их приметити по једном, рекао бих ,,секташком" понашању, сматрајући се посебнијима, затварајући себе за друге, престрого осуђујући друге, избегавајући саборна окупљања, избегавајући људе. Сви смо ми помало егоисти, јер смо наследили палу адамову природу. Онај ко се правилно моли, тај хита ка Христу, прижељкујући сусрет са Њим, сусрет са Њим на Литургији, прижељкујући Тело и Крв Његову, такав се стално радује другима, дружељубив је, воли људе, воли цео свет, али је и опрезан и расудљив. Христов дух, Дух Свети, је дух заједништва, љубави, Љубав, и по томе можемо видети каквог смо духа и какав нас дух води у молитви"

,,Оче, а да ли људи у браку могу да се моле и предају подвигу Исусове молитве"?

,,Да ли људи у браку могу да дишу ваздух и да ли требају то да чине?! Наравно, брак, заједништво је оно што нас чини иконама Божијим, а нама је увек потребан Христос, ако не Исусова молитва, оно само и ,,Господе помилуј" је довољно или молитва својим речима, сећање на Господа, да увек мислимо на Њега, да смо у Његовој близини, јер Он јесте свагда у нашој. Довољно је имати за почетак неко мало молитвено правилце и у њему и мало Исусове молитве. Има пуно подвижника Исусове молитве и у свету, а многи су и у браковима."

,,Оче, управо сте рекли да је брак, заједништво, оно што нас чини иконама Божијим, па зашто постоји монаштво?"

,,Знаш, и учење и студирање и сваки посао који радимо из љубави према Христу, посебно ако нас је Христос позвао и послао на таква делања јесте такође непрестана молитва. Рекох ти малопре, ако нас молитва одваја од оних ствари и делања на која нас је Господ послао, онда таква молитва није добра. У браку, када супружници љубе једно друго и своју децу, они живе у љубави Христовој и непрестаној молитви, живећи једни за друге, трпећи разне ветрове и струје и искушења, трпећи и једни друге, слабости једни других. Христос је љубав и нема љубави ван Христа, разумеш ли? Све морамо чиниту у радости и љубави".

,,Али оче питао сам....."

,,Нема али, доста је за данас, све ће ти се казати само по себи, касно је, време ја за починак и јутарњу молитву, наставићемо сутра".

Вече се наново спустило преко купола манастира и преко оближњих брда, док је лаган ветар померао крошње дрвећа које су слале умирујуће и милозвучне таласе, који су као невидљиви оркестар умиривали сву творевину која је полако тонула у безбрижни сан. Нашем палом адамовском ,,строју" је био преко потребан одмор; сва природа, све животиње, људи, све се препуштало неминовности створеног, неминовности смртног, али не и монаси, монаси су се спремали за ноћне молитве и службе, као што би увек говорио старац Исихије, ,,молитве за свет".

Схватио сам шта ми је старац говорио, или сам бар мислио да јесам; морам да наставим да учим, јер ми је то посао од самог Господа. Сетио сам се речи старца Тадеја: ,,Када бисмо све чинили из љубави као да нам је сам Господ поверио тај посао, животи би нам били другачији."

Иван Миладиновић, теолог – вероучитељ