И одмах питање које нико не пропушта да изговори: а ко је мој ближњи? Комшија ти ближи од кошуље, или: комшија ти пречи и од брата - говори наш народ! Овакве изреке плод су искуства живота у заједницама људи и нема простора где људи живе заједно а да не мисле овако. Заиста је сусед тај који је у највећој мери наслоњен на тебе као и ти на њега. Од вајкада су људи били привржени својим суседима и одвајкада је овај однос пленио посебном блискошћу и топлином. Крвне, родбинске везе међу људима представљају, додуше, веома јак фактор заједништва, али, чини се да свакодневни живот показује да су суседске везе међу најјачима у људској заједници.
Или је макар тако било. Оваква блискост типична је за сеоске заједнице. Тамо где се живот човека одвија у природном амбијенту, где су људи упућенији на природу и њене ћуди. Природа са својим чарима али и опасностима врши далеко већи утицај на човека него ли урбана средина. Та утканост и сједињеност човека са амбијентом и природним околностима је неупоредиво већа и зато је међусобна сарадња међу људима израженија, поготову оних који су и најближи. Та блискост свакако одређивала је и степен блискости у духовном, емотивном и сваком другом смислу. Блискост у физичком смислу утицала је на блискост и у духовном, емотивном, психолошком смислу.
Та слика је сада умногоме промењена. Не само у граду него и на селу. Много тога је стало између људи, раздвојило их и удаљило. Модерна цивилизација, са свим својим средствима за олакшавање живота и рада, донела је и једну духовну димензију која се састоји у јачању поверења у себе самога. Порука модернизације води човека у правцу самодовољности и самозадовољства. Од припадника заједнице преправља га у самодовољну индивидуу, у додатак технологије и већег приноса и профита, која ће заузети место суседа. Савремена технологија обраде земље одваја суседе једне од других преображавајући их у ривале, у такмичаре на неком замишљеном првенству где победник добија посебне награде и олакшице. Ту се сусед претвара у конкурента и постаје удаљенији од брата који живи на другом континенту.
У градским срединама овај процес растакања блискости међу људима је још израженији, и свеобухватнији. Особито у великим градовима растојање од човека до човека је постало у правом смислу речи огромно. Осим ваздуха који дишу, тротоара и коловоза, институција и радних места, људе више ништа не везује једне за друге.
И у овим срединама отуђеност и раздвојеност је начин постојања. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се људи из истог улаза вишеспратнице и не познају међу собом. Иако се сретну на улазу или пред лифтом то бива безгласно и без поздрава. Зато и бива да се за смрт некога сазна тек после неколико дана, а неретко и неколико недеља.
А, да ли је могуће, и ако јесте, шта је потребно да се човек приближи човеку, сусед суседу? Могуће је, само ако то и желимо. Људи кажу да оно што се хоће то се и може. Човек је слободно биће. Хтети или не хтети је лична ствар и могућност управо те слободе. Оно што треба знати то је да је сваки човек обдарен довољном количином могућности за чињење добра и да због тога за свако одсуство добра неће имати оправдања.
Милијана Танкосић