Данас има толико много разлога да се бринемо. Бринемо се због приватних ствари, због будућности, будућности деце, финансијске ситуације, посла... Списак је бесконачан. Са друге стране, апостол Павле је написао у Посланици Филипљанима: ''Не брините се ни за шта'', а такође нам је и Сам Господ Христос, у Јеванђељу по Матеју, оставио оно што певамо на свакој Литургији: ''Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима''. Ту распознајемо да то више није предлог или савет, већ Христова заповест.  То значи да је брига – грех.

Ако допуштамо нечему да нас толико заокупља да полако прераста у бригу, ми чинимо побуну против Бога јер нам је речено да се не бринемо ни за шта. Посланица Филипљанима је књига о радости. Аутор ове књиге, апостол Павле, непрекидно кроз њу помиње радост. Међутим, већ у првом поглављу схватамо да је апостол Павле био у тамници, без јасног знања да ли ће живети или бити убијен.

Морамо да раздвојимо: постоји светска срећа и постоји божанска срећа. Божанска срећа је радост јер реч радост у Светом писму је термин који значи: прослављање Бога. Светска радост зависи од тога шта нам се споља дешава: ако ствари иду добро, ми смо радосни, а ако ствари иду низбрдо, ми смо тужни. То нас држи у константној емоционалној нестабилности јер смо вођени спољашњим дешавањима, која се стално мењају, и наше унутрашње стање зависи од тога. Значи, и оно се стално мења.

Међутим, библијска, божанска радост је везана са унутрашњим прослављањем Бога, без обзира на спољашње догађаје и дешавања. Тако можемо да видимо апостола Павла, који је у ситуацији опасној по живот, а опет је испуњен радошћу јер његова дефиниција радости нема никакве везе са тим шта му се дешава споља: ''Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!'' Апостол не каже: радујте се због својих околности, већ радујте се у одређеној Личности - радујте се у Господу.

Ако човек не начини одлуку и не начини труд да има радовање, онда не може доживети радост. Многи људи очекују да радост треба да дође спонтано, сама по себи. Али, она ретко долази спонтано. Она долази спонтано уколико нам се мењају спољашње околности, па смо задовољни тиме, али ако хоћемо да имамо константну унутрашњу радост, она долази онда када донесемо одлуку да се радујемо због Господа и због Његових многобројних дарова и благослова. Радовање је прослављање Бога у себи.

У Светом писму, и у Старом и у Новом завету, наћи ћете много поука зашто је добро не гунђати и не жалити се. Првенствено зато што је то против Божије воље, против онога што Бог жели од нас. А, са друге стране, што такав став баш оснажује фокус на проблеме и проблемима даје снагу и живот. Свако од нас доноси сопствену одлуку да ће прослављати Бога, без обзира на околности. То само од нас зависи. Радост долази после прослављања Бога и захваљивања. Ево шта каже апостол Павле, шта је корак 2: ''Не брините се ни за шта, него у свему, молитвом и мољењем, са захвалношћу казујте Богу жеље ваше.

Молитва је лични контакт са Богом, то сви знамо. Кад год осетите у срцу потребу да се забринете – то је позив од Бога да се молите за ту ситуацију и да Му се молите за захвалношћу. Искористите ту прилику, када осетите да сте напети и да имате бригу – то је позив! Одмах се окрените Богу и молите Му се! И, видећете како може све да се промени, да макар у срцу осетите мир.

Потребно је да се молимо Богу за проблем, да Му тачно изнесемо шта нам недостаје, јер пише: ''Казујте Богу жеље ваше.'' Кад изнесемо наш проблем, који нас изједа, онда треба да дамо и захвалност Богу. Не захвалност за проблем, него захвалност Богу, хвалу Богу, јер је Он једини снабдевач свега потребног, јер Он једини зна где је решење свих наших проблема, па и овог који нас сада мучи, иако ми уопште не знамо решење. Да Му искажемо захвалност јер нам је дао овај проблем, који нас притиска тако да нас тера да Му се молимо и да видимо Његову помоћ на делу.

Када сте последњи пут дали захвалност Богу за решење бриге која вас излуђује? Не треба ићи пред Бога само са молбама и жалбама, већ захваљивати Богу на прилици да тражимо помоћ од Њега, да видимо Његову силу у промени наших животних околности. Када тако радите, ево шта следи – пише у Посланици Филипљанима: ''И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Исусу Христу.'' То значи да ћемо добити мир усред хаоса који нас окружује.

Да сте се добро помолили и да вас је Бог чуо, знаћете, не тако што вам је решен проблем, већ тако што ћете добити мир у души, иако је проблем још ту. Ако унутра, у себи, имате мир, а налазите се усред хаоса сопствених проблема – са миром у души, онда знајте да је ваша молитва стигла до Бога.

Да бисте сачували овај мир, да вам се брига опет не би прикрала и украла вам овај мир, онда морате да чувате своје ментално стање, да чувате своје мисли и, уједно, да будете у стању хвале и захвалности Богу. Какве мисли треба да имамо, о чему треба да мислимо – пише у Посланици Филипљанима: ''Било шта похвале достојно, то мислите.'' Јер, један од разлога што не можемо сачувати од Бога добијени мир је што се бавимо стварима које су противне Божијем миру. Бавимо се којекаквим светским лажима, преварама, злом, негативностима, страховима, свим оним што није достојно похвале, и тиме прекидамо Божији благослов мира.

Потребно је бити у мислима које су достојне похвале и захвалности Богу. Да бисте схватили да ли сте у правим мислима, запитајте се: могу ли дати хвалу Богу оним на шта сам сада фокусиран? Ако то није захвалност Богу, онда је то оно што убија мој мир и одвраћа Божије благослове са врата мог унутрашњег света. ''Што научисте, и примисте, и чусте, и видесте на мени, оно чините, и Бог мира биће са вама...''

Весна Биорац
Извор: saborna-crkva.com