„Наг јесам од  дворане свадбене, наг јесам и од  брака и од  вечере; светионик се угаси  јер нема  уља;
дворана се затвори мени спавајућем, вечера се поједе; а ја, везаних руку и ногу, избачен сам напоље.”

Овако дирљиво и дубоко пише преподобни Андреј Критски у свом Великом покајном канону. Онај ко је испевао ове речи, лично је и више пута у животу доживео болно искуство удаљености од Извора Сведочанства, Сведока и Правде – од Самог Бога. Ако пажљиво читамо јутарње, вечерње и друге молитве које су саставили светитељи, често ћемо наићи на оваква потресна признања.

Како то да разумемо? Одговор лежи у уским и тешким стазама духовног живота које свети оци називају искуством богоостављености. То није нешто необично – то је реалност кроз коју пролазе сви који озбиљно живе хришћанским животом.

Лична Пасха и узимање весала у руке

Када човек искрено препозна и сретне Христа, он у својој души проживљава праву, личну Пасху. То је тренутак чистог одушевљења. Божија благодат нас тада подиже изнад сујете обичне свакодневице, испуњавајући нас радошћу и ликовањем. Међутим, време пролази и одједном се јавља осећај као да нас је Христос напустио. Господ нипошто не одбацује човека, већ само привремено узима назад оно што нам је дао на дар без нашег труда. Он то чини да бисмо ми кроз личну борбу и труд истински открили благодат.

Једном приликом, преподобни Јосиф Исихаста и Јефрем Катунакијски су посматрали море са Свете Горе и на њему малу лађу. Док је дувао повољан ветар, лађа је пловила лако и без икаквих мука.

„Видиш ли како се брод лако креће када има ветра?” – упитао је старац Јосиф оца Јефрема. „Ветар дува у једра, а лађа сама плови. Шта тада ради морепловац? Он само седи и ужива у пловидби. Међутим, када се време промени и ветар утихне, више нема те лакоће. Тада је потребно узети весла, напрегнути мишиће и почети са трудом. Дошло је време да и ти узмеш весла у своје руке и да се сам потрудиш у духовном подвигу. Али памти, ти у томе ниси сам – Христос је тај који ће ти давати невидљиву снагу. Па ипак, неопходно је да у том тренутку предаш сву своју вољу и срце, да унесеш целога себе и покажеш шта заиста желиш, а не само да користиш оно што ти је Христос даровао претходно лако.”

Како благодат постаје наша и зашто тамјан мора на врео угаљ

Постоји прича о човеку који се у почетку уопште није трудио, али је доживео чудесан додир Божије благодати. Након тог изливања љубави, он се сатима молио са невероватном лакоћом, па се чак и ноћу будио са молитвом у срцу. Отишао је код свог духовника и са одушевљењем рекао: „Ја напросто летим! Молим се и наслађујем Богом, са Њим је све тако лако и једноставно.” Духовник му је мудро одговорио: „Чедо моје, то што сада осећаш јесте од Бога, али то још увек није твоје. Тек треба да учиниш да то постане твоје лично духовно искуство. Знај да се у право духовно искуство претвара само оно за шта пролијемо своју сопствену крв.”

Сличан пример видимо и са тамјаном који чувамо у својим домовима или црквеним ризницама. Најскупљи и најмириснији тамјан вадимо за велике празнике. Али, да ли ико осећа његов мирис док он мирно стоји затворен у својој кутији? Наравно да не. Тек када тај тамјан спустимо на ужарени угаљ и када он почне да се топи од топлоте, његов предивни мирис испуњава цео храм. Ако је угаљ хладан, ништа се неће догодити.

То је суштина целокупног духовног живота. Када у нашој души наступи хладноћа и сувоћа, не смемо одустати од борбе и пустити да нас носи речна струја. Ако желимо да осетимо божански мирис у свом животу, морамо се и сами разгорети и проћи кроз искуство духовног бола.

Изненадно искушење и вера у време сувоће

Једна девојка је пре примања монашког пострига дубоко и искрено веровала у Бога. Међутим, одмах након монашења, ушла је у своју келију, заспала и доживела нешто страшно.

„Заспала сам као верница, а пробудила се као неверница...” – причала је она касније са тугом. „Пробудила сам се и осетила да је вера у мени потпуно нестала. Пре тога сам дуго доживљавала чудесне ствари, непрестано творила Исусову молитву, а одједном су се моја духовна крила сломила и ја сам се нашла у потпуном мраку неверовања.” Уплашена, отишла је код своје духовне мајке и све јој искрено поверила.

Старица јој је мирно одговорила: „Веома рано те је напало тешко искушење. Код других оно долази много касније, а тебе је почело да мучи одмах.” „Али зашто се то десило баш мени?” – упитала је монахиња кроз сузе. „Зато да би ти сада показала своју слободну вољу и своју истинску намеру. Желиш ли заиста да будеш са Богом? Докажи то сада својом личном борбом и трудом. Оно што је било раније, било је лако и без напора, јер ти је Бог то поклањао као детету. Сада је потребно да научиш да верујеш чак и онда када ништа не осећаш. Када ујутру устајеш и одлазиш у цркву, осећаћеш хладноћу, усамљеност и одвојеност, а твоја душа ће бити сува као пустињска земља. Без обзира на све то – ти настави да се молиш и да се трудиш.”

Један искусан духовник је причао како је у логору, где су били затворени православни хришћани, ујутру један од затворених архијереја, иначе веома даровит човек, очајно рекао свом сапутнику: „Изгубио сам сваку веру.” Престао је да ради оно што је до тада чинио са великим жаром и упао је у страшну тугу. Срећом, његов сапатник у логорској келији је појачао молитву за њега и након неколико дана овај се поново пробудио светлог лица и рекао: „Поново веруј.”

Касније је свети мученик Герман поучавао: „Свако од нас у себи носи и рај и пакао.” Они који имају веће Божије дарове, често имају и много снажнија стремљења ка рају, али истовремено и много тежа и искушавајућа привлачења ка паклу.

Најближи у тренуцима тишине

Скоро сви светитељи су прошли кроз тежак период богоостављености, па зашто бисмо онда ми били изузетак? Зар Апостол Петар није свим срцем волео Господа и веровао Му? Па ипак, Исус му је допустио да посрне и да Га се одрекне. Зашто? Да би касније, кроз искрено и горко покајање, за цео свој живот учврстио у себи врлину смиреномудрија. Управо је то дубоко смирење духовна колевка из које се касније рађају сви необични Божији дарови и духовна откривења.

Када се неко од нас нађе у тој мрачној пропасти духовне сувоће, отпора и искушења, треба чврсто да зна једну истину: баш у том тешком часу, Господ му је ближи него икада пре.

У Светом Писму стоји записано: „Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима.“ (Јевр. 12, 6) Овде је важно разумети да реч „наказаније” у црквенословенском и грчком језику заправо значи поука и васпитање, а не казна у овом данашњем, грубом смислу речи. Добар и мудар учитељ својим ученицима намерно даје тешке задатке како би развио њихов ум. Када види да се ученик мучи да пронађе решење, он не трчи одмах да му шапне одговор, већ стрпљиво чека да ученик сам дође до њега.

Када Господ ћути и оставља нас саме у духовној борби, Он заправо жели да нас поучи и учини учесницима Својих великих Тајни. Он жели да ми духовно одрастемо, да постанемо јаки, зрели хришћани и да кроз тај труд стекнемо истинско познање Бога. Зато, када ти се чини да те Он не чује, да је далеко и да Га нема – знај да је у тим секундама Он заправо најближи твоме срцу.

Борба у духовном животу није знак да смо доживели неуспех или да је наш живот трагедија. Не, то је природан начин хришћанског живота. То и јесте сама срж живота: борба, напор, испитивање вере и унутрашњи труд. Кроз све то се полако и невидљиво дешава велика тајна унутрашње светости којој сви тежимо.

Архиепископ верејски Амвросије
За Фондацију Пријатељ Божији превела и припремила: Светлана Розанова
Извор: litres.ru