Данас наша Црква слави Светог Николаја Жичког и Охридског. За дан обележавања славе узет је датум преноса моштију Владике Николаја Велимировића из Либертвила (САД) у Лелић.
1946. године, где је се и упокојио. Из манастира Св. Тихона пренет је у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.
12. маја 1991. његове мошти су пренете из Либертивила у Лелић. Оне су изложене у храму манастира Лелић, који је његова задужбина. На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. канонизован је за светитеља.
Мало је, међутим, познато да су мошти Николаја Велимировића морале бити тајно пренете из Америке у Србију, као и његова дела која су штампана у иностранству. О томе је својевремено за „Блиц“ говорио владика шабачки Лаврентије, један од највећих познавалаца и поштовалаца дела владике Николаја, који је у Сокограду код Љубовије изградио манастир посвећен Николају Велимировићу
– Култ владике Николаја је на Западу био, а и сада је, веома јак. Нажалост, код нас је у то време друштво било атеистичко, владика Николај је био државни непријатељ, и о њему се јако мало знало. Деценијама је у иностранству штампао дела владике Николаја и активно учествовао у тајном преносу његових моштију из Америке, о чему се готово ништа у јавности не зна.
– Стално сам размишљао како да мошти Николајеве пребацимо у земљу, и то нисам ни крио. И у тадашњој власти је било људи који су знали величину владике Николаја, и пре двадесет година, када је коминизам почео да попушта, зовну ме тадашња два висока функционера и кажу ми: “Владико, гледајте да се некако посмртни остаци Николаја пребаце у отаџбину, али немојте рећи да смо вам ми рекли”. Посаветују ме да се обратим Савезној скупштини, и ја тако и урадим. Одем у одељење за пренос посмртних остатака.
– Службеница ми рече да од тога нема ништа, Скупштина о томе неће одлучивати, али видећи ме ваљда разочараног додаде: “Постоји још једно рискантно решење”, вели она, “нађите неког од његове најближе родбине, нека он упути захтев, и напишите Никола Велимировић уместо Николај, можда се неће сетити о коме се ради”. Ја тако и урадим. Кренем да тражим и нађем владикиног синовца Тиосава. Испричам му о чему се ради, и он пристане да пробамо, па шта буде. Напишемо захтев за пренос моштију Николе Велимировића, Тиосав потпише и предамо га на писарници. Чекали смо са нестрпљењем хоће ли се ко досетити о чему се ради. Није било страха, већ бојазни да нећемо успети. Напокон стигне одговор у коме се каже да је Тиосаву дозвољено да у земљу пренесе мошти свог стрица Николе Велимировића.
Одмах све организујемо и напокон авион са Николајевим моштима слети на београдски аеродром. Тек ту је власт открила о коме се ради, настаде пометња, али било је све касно. Јавност је већ била обавештена и повратка није било. Одатле су мошти пренете у цркву Светог Саве, па седам дана у Жичу и на крају у родни Лелић – открива владика Лаврентије.
Слично је било и са делима Николаја Велимировића. Иза себе је оставио петнаестак томова која су била недоступна нашем народу јер су била деценијама од тадашње власти забрањена. И у њиховом скупљању, штампању и преносу у земљу је учествовао владика Лаврентије.
– Најзаслужнији за сакупљање дела владике Николаја, која су била расута у преко 300 часописа и других издања широм света, је покојни прота Милисав Протић, београдски свештеник родом из Жичке епархије. Чак је три пута ишао у Америку и по тамошњим библиотекама скупљао говоре Николаја из Првог светског рата – сећа се владика Лаврентије. Каже да му се 1969. године, када је пошао на службовање на Запад, прота Милисав обратио речима: “Владико, ви сада идете у слободан свет, па тамо покушајте да штампате дела владике Николаја”.
– Тако сам ја почео полако да тајно износим рукописе, и уз помоћ добрих људи одштампамо три књиге, “Пролог”, “Омилије” и “Беседе под гором”. Међутим, убрзо потом прочитам у “Службеном листу” да су све три књиге забрањене. Дођем после тога на заседање Сабора, кад ме зове пуковник Удбе, неки Крста Лековић. Каже: “Чујем да сте издали дела Николаја Велимировића. Коме су потребна дела народног непријатеља? Наредићу да се баци бомба на штампарију”. Ја му кажем да су дела потребна мени, да смо штампарију осигурали, а он нека ради како хоће. “Све ћу вас разапети на Теразијама”, вели он разјарено. ”Слободно, ја сам монах” кажем ја, и тако се растанемо. После много година, мислим 1989. године, када је све омекшало, питам ја опет министра вера да књиге пребацимо у земљу. Он ми дискретно сугерише да књиге довеземо до границе, а после шта буде. Довеземо 12 томова сабраних дела Николаја (20 тона књига) на границу, али нико не сме да царини. Крећу безбројне консултације надлежних и на крају смо морали да са камиона скинемо оне три давно забрањене књиге, а остало отерамо у Патријаршију. Е, хвала богу, времена су се променила и дела владике Николаја су сада свима у Србији доступна – каже владика Лаврентије.
Југослав Тријић
Извор: https://www.blic.rs/vesti/drustvo/tajni-transport-mostiju-vladike-nikolaja/bsqly11