Једну штету изазивају у души искушења која долазе од ствари која се налазе далеко од нас, а другу, много озбиљнију штету изазивају у нашој души помисли које долазе када је искушење близу. Када је ватра далеко, не смета нам много, а када је близу - штета је сигурна. Као што уље храни светлост у кандилу, тако телесне жеље потхрањују страсти. Да би одржали тело своје чисто од телесних скверни, треба добро да се пазимо узбуђења.
Јер, не смета нагон за рађањем који је Бог усадио у човеку, него разврат. Само што треба овај нагон човек да укроти и води на добро. Јер ако остави себе без узде, тада ће бити гори и од неразумних животиња. Бог је све створио "врло добро" али је човек скренуо са правог пута и оставио тело своје слободно да се задовољава како оно хоће, а не како заповеда воља Божија.
Природни телесни покрети не треба да нас избаце са правог пута, нити да нас ометају у целомудрености. Неумереност у јелу и пићу, неопрезно дружење са женама, распаљују ватру нечистих жеља и тело подивља, губећи природну питомост и простоту.
Много пута помислимо да смо подвигом и молитвом достигли високи степен врлине. Тада баш, Бог допушта телесна искушења да би се смирили. Потребна је присила, јер се тело лако не покорава. Борба је тешка, али ћемо помоћу Божијом победити. Труд и борба наша, беспоштедна и тешка, биће награђена од Бога. Жалост и бриге умртвљују телесне страсти.
Тело наше, као и душа, нису грешни, него грешне жеље и телесне нечистоте их прљају. Подвиг, мучење тела и молитва - поспешују духовно узрастање.
Када презиремо тешкоће и бриге које допушта Бог ради нашег усавршавања, исто је као да презиремо заповести Божије. Не треба да заборављамо да врлине цветају у нама као цвеће само на тешкоћама и телесним трудовима. Колико волимо одмор, толико више дајемо места страстима. Јер, када се изнурава тело трудом и жалошћу, нечисте помисли одступају. Када се човек сећа својих греха и каје се због њих, тада Бог промишља о њему и чини да напредује у врлини. Колико више неко приморава себе (на вршење заповести), толико га више Бог благосиља, дарујући му радост врлине. Свака радост која не долази од врлине, потхрањује телесне страсти.
"Много пута наше тело, плашећи се искушења, постаје пријатељ греху". Ове речи је изговорио један од светих Отаца Цркве. Онај дакле, ко жели да се у њему настани Господ, треба да приморава тело да извршава заповести Божије и да чува душу од телесних дела. Дух Свети не обитава у телу које се наслађује телесним жељама. Тело кад ослаби од поста и молитве, тада јача душа. Тело од душе обично тражи одмор, јер је одмор његова храна. Када се тело не храни раскалашношћу и дугим одмором, тада попушта и бива побеђено. Зато долази молећи: "Пусти ме да се мало одморим и дођем к себи!" То чини све док не поврати снагу. Затим напада душу још већом жестином. 
Дакле, на подмукле телесне молбе нећемо обраћати пажњу. Ми ћемо се владати како од нас тражи Бог. И у свету човек може задобити врлину. Треба само да се бори против грешних телесних захтева.
Када се тело умори од искушења и тражи да се ослободи, ти му реци: "Желиш ли сраман и нечист живот?" Ако ти, међутим, одговори да је велики грех да неко убија своје тело, ти ћеш га ућуткати одговором: "Не убијам ја тебе (тело) него рђаве и зле жеље које се гнезде у теби". Рећи ћеш телу: "Ја убијам нечисти живот чега се гнуша Господ, а не тебе који си дар Божији!" Боље је да умремо, него да се одвојимо од Бога који нам дарује толике дарове а пре свега, чистоту душе и целомудреност. Шта нам вреди живот, ако смо далеко од Бога? Боље је да хиљаду пута доживимо телесна страдања, него да попустимо незаконитим и грешним жељама његовим. Каква нам је корист ако проживимо у овом животу далеко од Бога, без наде на вечна блаженства?
Дакле, трпљење у искушењима и молитва Христу да нас укрепи у борби - док не стигнемо до коначне победе!
Преподобни Јефрем Сирин