У ноћи између 13. и 14. септембра ТВ канал „Култура“ Руске државне телевизије приказао је документарни филм „За ким звоно не звони“ о драматичној судбини манастира и храмова на Косову.
Аутор сценарија овог филма Сергеј Барабанов први пут је био на Косову почетком 1970-их година на студентској пракси.
„Југославија се тада сматрала капијом за Запад и ми смо изгарали од жеље да боравимо на плажама Јадранског мора, да плешемо у дискотекама које су тада код нас биле забрањење и купимо прижељкиване фармерке. Али одједном је све то остало у другом плану. Били смо задивљени величином древних манастирских фресака, историјом овога краја, који је вјековима био предстража православног свијета у Јужној Европи. Поносна аскетска љепота монаха и свештеника. Ми смо се буквално заљубили у ову земљу“.
„Следећи сусрет са Косовом десио се након више година. Ратни дописник неколико федералних телевизијских канала провео је у зараћеном Косову више недјеља“.
„То је била страшна слика. Људи су гинули, села су горела, рушили се манастири који су на тој земљи стајали више од 700 година. Колијевка словенства и православља на Балкану, изгледало је као да је осуђена на пропаст“.
Тада је Сергеј Барабанов и дошао на идеју да сними филм о трагедији косовских манастира. Рођен је и назив „ За ким звоно не звони“. Постојало је осјећање да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Овај филм је замишљен као реквијем.
„Међутим, стварност се на срећу показала другачијом. Да, видјели смо и снимили разрушене храмове и манастире, запаљене српске куће, избјеглице, чули смо и приказали десетине трагичних прича. Али пред нашим очима и објективима наших камера није била пустиња. Храмови се обнављају, многи су већ освештани. Сестре манастира у Соколици иконопишу, продају иконе и обнављају обитељ. У јеку су радови у скоро разрушеном манастиру Девичу.
Подигнут је потпуно нови манастир у Ђаковици – у граду гдје се укупно српско становништво састоји од четири монахиње. Православни вјерници из Србије који нијесу баш богати, жртвују и последњи динар. Помажу и Цркве-сестре, у првом реду Руска православна црква. Донијета је одлука да се ниједан храм не затвара. Ако у селу живи макар један православни човјек, значи тамо има и православни храм. И ту долази свештеник, и то је заиста охрабрујуће и даје наду за будућност“.
У интервјуу који је аутор филма дао за Православие.Ру каже се да је филм снимљен по наруџби Министарства веза и масовних комуникација и канала „Култура“. Режисер Барабанов је радио заједно са режисером Григоријем Илугдиним. Снимало се у мају и јуну ове године. Све, осим кадрова догађаја 1999-2004, су њихови сопствени снимци.
„Већина Срба од нас очекују топлину и ангажовање. Ја не позивам да следеће јутро послије приказивања филма трчите у банке и шаљете новац; вјероватно то није најважније. Можда би четирма старицама –монахињама у Ђаковици, које су сасвим изоловане у манастиру било пријатно да добију писмо са ријечима подршке из Русије. А уочи зиме добро би дошле и топле ствари.“
Извор: хттп://радиосветигора.wордпресс.цом/2012/09/14/филм-о-томе-да-је-вјеру-немогуће-убити/