Бог постоји, Он јесте (Онај Који Јесте-Јахве, יהוה‎) и о томе сведочи наша Црква већ две хиљаде година својом Литургијом, својим Светитељима, Мученицима, Исповедницима, светим и чудотворним моштима, чудотворним иконама и чудима која се свакодневно пројављују у Цркви, живом вером и живом црквеном делатношћу, напослетку и самом природом и универзумом(1) који говори о величанству свог Креатора.

Живимо у времену агностика и скептицизма, у једном материјалистичком друштву, протканом сујетом и неискреношћу, где је вера у постојање Бога код многих пољуљана и где се увек траже докази, а доказа има на ,,гомили".

Као професор, наставник, Верске наставе у Крушевцу својим ученицима износим на часу један философски доказ који је по својој генијалности и једноставности непобитан и универзалан и који се једноставно не може побити, а изложићу вам га управо сада и овде!

Ако посматрамо природу и енергије природе око нас као што су ветар, ваздух, ватра, електрицитет, ако посматрамо материју у природи, можемо доћи до јединственог закључка да се све то заједно и појединачно може категоризовати, подвести, под нешто, дакле под ,,шта".  Када постављамо питање о ветру, сили, води, не постављамо питање са упитном речју ,,ко" него са речју ,,шта", на пример: ,,Шта је ветар?"

Дарвинистичка, односно, пост дарвинистичка теорија настанка света и човека у њему говори о томе да су свет и човек настали само од материје(2), од нечега (шта), која је опет коинциденцијом, случајношћу, настала ни из чега (ништа)(3), дејством силе (нешто, шта), која је почела да се креће сама од себе. Човек је личност, биће, универзално биће свемира, неко, а не нешто и када постављамо питања о човеку, о његовој персоналности, постављамо их са упитном речју ,,ко", дакле:

,,Ко је човек? Ко си ти? Ко смо ми? Ко сам ја? Ко је тај човек?"

Човек је на првом месту неко, а не нешто! Не може безлично ,,нешто" да створи, креира, ,,неког"! Ми се рађамо од родитеља који су ,,неко", а не неко пуко ,,нешто"(4)! Да ли можемо да кореспондирамо са силама, ветром, водом, струјом, које су ,,нешто", или пак са материјом, да ли можемо њима дати, приписати, ипостас, личносност, персоналност (у прилог онима који верују у безличну силу: ,,Има нека сила".)? Наравно да не. Само ,,неко" може да створи и креира, роди, ,,неког", само живи Бог који је Личност, који је ,,Неко", а не ,,нешто", може да створи такво личносно биће као што је човек. Човек ( неко, ко) , се служи материјом(нешто, шта) и користи је, обликује је, храни се њом, а не обрнуто. Личност је изнад материје, тако да безлична материја или безлично ништавило апсолутно не може, као што рекосмо, никако бити узрок постојања личносног човека. Личност се изграђује у заједници, као што каже наша предивна богооткривена теологија и по томе знамо да је наш Бог апсолутна Личност јер живи у заједници: Оца, Сина и Светога Духа и зато је и Љубав јер несебично постоји у заједници од Вечности; љубав се остварује у заједници; Љубав је остварена у заједници од Вечности и овде налазимо потврду и истинитост наше вере у Бога који је Личност, који је Љубав.

Живот није случајност и нема случајности у универзуму. Универзум је најгенијалнија креација нашег Бога, Свете Тројице, у коме стоји човек као круна стварања и икона свога Творца. Човек је икона(5) живога Бога и његова најдивнија креација, само што човек, данас, то не потврђује. Нама је дата та могућност у Цркви Христовој, Цркви живога Бога који је сишао и утеловио се, оваплотио, страдао и васкрсао победивши смрт, ради нас људи, нашега спасења и читавог универзума, да потврђујемо оно за шта смо назначени, да будемо господари по благодати универзума; иконе Божије, иконе Христове, иконе нашег Творца, који је Тројица, заједница, породица, Љубав. Човеку је дато да буде мали Бог по благодати, мали Христос, мали господар универзума, али то може постићи само када је у заједници са Христом, живим Богом. Дато му је да чува и негује свој универзум, а не да га уништава, да га принесе Богу и у литургијској заједници са Њим и ближњима и обожи!

НАПОМЕНЕ

(1) Рим. 1:20: ,,Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, његова вечна сила и блаженство, да немају изговора“.
Јов. 12, 7-10.
Псал. 19, 1.

(2) Природа и човек, његово материјално тело, јесте од материје, као и читав универзум и у томе се слажу Библија и наука, али човек је и духовно биће, личност напослетку. У основи свега не може бити безлична материја.

(3) Ни из чега; ништа опет спада под нешто и када постављамо питање, постављамо га са ,,шта ?": ,,Шта је ништа?" Ништавило онтолошки не постоји. Ништавило не можемо ни да замислимо.

(4) Човек јесте и нешто у смислу категоризације онога што јесте (људско биће, родитељ) или његове професије (учитељ, доктор),али је на првом месту ,,неко ", личност, персона и када постављамо питање у вези са личношћу, постављамо га са ,,ко?"

(5) Човек је икона, слика свога Творца (εἰκών, грч.) Свете Тројице, што значи да је створен по лику свог Творца који је личност и да је креиран да се остварује на начин на који и сам Бог постоји, у заједници, љубави, креативности. Бог је породица, обитељ и централно место у хришћанској етици управо заузима породица, која је мала црква, по речима Светог Апостола Павла.

Теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић