Црква Свете Параскеве се налази на централној авенији Бугарског главног града Софије. Датира из XIV века и издржала је тест година, када Турци нису могли да је сруше.

Последњи пут, покушај да се сруши се догодио 1965. када су комунисти, под изговором да желе да прошире улицу, хтели да је униште. Екипа за рушење била је спремна. Прву улогу би имао булдожер. Планирано је да већ за пар минута могу да је сруше. Али њихови планови су окренути наглавачке.

Када је багериста покушао да крене на њу својом машином, багер је одједном стао. Више пута су радници покушали да поправе багер али нису успели да приђу цркви. Када би пришли близу цркве, багер би стао. Следећег дана члан породице возача багера који је инсистирао да се уништи црква је умро.

Супервизор пројекта рушења цркве, схватајући да ће посао бити одложен и да су радници подложни "глупом сујеверју" рекао им је: "Ви верујете у ове митове и неспособни сте! Ја ћу срушити цркву сутра!" Али несрећнику су остале само велике речи.

Следећег дана је љутито сео за багер да би срушио цркву. Чим је кренуо према цркви, багер je пукао, али од свега најшокантније је да је супервизор је на месту умро!

Радници су се следили од страха, а власти нису могле ништа друго него да одустану од рушења. Овако је црква Свете Параскеве спасена од комуниста.

Храм Свете Петке у Софији сада је делом укопан у земљу и налази се на самом центру града. Да би улепшали простор, изградили су нешто попут подземних радњи и трга око цркве.

Такви натприродни догађаји, како каже архимандрит Данијел Гуварис, су бројни. И код других храмова, који су имали посебан значај за историју у хришћанству, чим су били суочени са рушењем, проблем је неутралисан на начин који је изазвао пометњу. То се такође дешавало у храмовима који нису имали неку посебну вредност, али су чудесним догађајима сачувани од рушитеља, како би подстакли веру многих људи.

Због гробљанске цркве Свети Георгије у Франгулајки (мало село у Етолији, Грчка) радници су били присиљени да приликом изградње ауто-пута одустану од планова и направе лошу обилазницу. Догађали су се исти натприродни догађаји. Машина која је требало да сруши храм необјашњиво се оштетила и покварила, па су радници морали да је оставе тамо. Тек након завршетка целог пројекта, усудили су се да приђу и поправе је.

Још два храма на подручју Скарамагаса - Елефсина припадају истој категорији.

Један од њих је посвећен Успењу Пресвете Богородице. Налази се одмах поред бродоградилишта бродовласника Ниархоса. Када су покушали да га сруше како би наставили изградњу неког високог зида, сломила се огромна машина за рушење. Коначно су одлучили да зид заобиђе цркву и оставе је нетакнуту „ван зидова“. Могли су да је затворе унутра, јер је простор то дозвољавао, али страх их је натерао да и од тога одустану!

Други је близу језера Коумудуроу, посвећен Преображењу Господњем. Храм се налази на источној страни подручја у коме је данас смештена државна рафинерија нафте у Аспропиргосу, и за њега се сматра да га је немогуће срушити, као да га брани нека натприродна сила.

О томе сведочи и новински чланак из 1963. године, када су радови на изградњи рафинерије почели, у коме се каже:

„Данас је читаво подручје изградње очишћено и уместо поља и дрвећа, подигнути су импозантни објекти рафинерија. Међутим, планови који су се остваривали брзим темпом, предвиђали су рушење цркве, што је требало бити учињено пре око годину дана, али се увидело да нека натприродна сила доноси незамисливе потешкоће у раду на рушењу и тако узастопни релевантни напори не доносе плодове.

Сви напори одговорних за рушење цркве - рекли су радници, користећи најсавременија техничка средства, нису донели никакве резултате! ... Црква је издржала снажне ударце које јој је задао велики багер и чврсто је стала испред тутњаве мотора булдожера који је сву своју снагу бацио на њену куполу.“

„Први покушај рушења цркве, каже стражар господин Георгије Ставракас, догодио се прошлог лета. Тада је овде довезена велика дизалица и, као што је обично случај са малим зградама, успела је да својим великим багером нанесе неколико јаких удараца по куполи и зидовима цркве. Али осим неколико огреботина на спољном малтеру, ништа на храму није било оштећено. Затим се дизалица запалила, возач је полудео од страха, а његов колега, који је заузео његово место и покушао да постигне боље резултате, одмах је дао отказ.

Радник Антонис Коколис сведочи да ни у наставку рушења нису имали више среће:

"Тражили су од нас да им помогнемо да буше прозоре на крову куполе цркве како би поставили ужад за булдожер. Али првим повлачењем, иако зид није дебео, снажно уже пукло је као да је то... слаткиш. Булдожер се зауставио. Тада је стигао немачки специјалиста господин Мелбер, који се заједно са грчким возачем побринуо за поправак мотора. Тада је сам Мелбер преузео управљање булдожером и користио много дебље уже. Али с првим повлачењем је и оно пукло, попут - теста. Немац није ни покушао поново. Само је напустио ово место и није се више вратио."

Компанија је објавила тендер и велику накнаду за бацање ове цркве на земљу. Многи предузимачи су долазили да наставе њено рушење, али када су видели шта се догађа, одустајали су, а њихови радници давали су отказе.

Сличне приче могу се наћи на подручју Атине. Древни храм Светог Николе (на улазу у Пелопонезску аутобуску агенцију), понизио је многе безбожне људе. Ту је сломљен прво мали, а затим и велики булдожер. Престрашени, одлучили су да га оставе на његовом месту.

Иза величанственог храма светог Јована налази се стари храм, такође посвећен светом Јовану. И њега су покушали да сруше, и опет исто: булдожери су се ломили. И рушење је напуштено.

Сви ови случајеви су за дивљење и стимуланс за веру, али истовремено симболично показују несаломљиву снагу Цркве Христове.

За Фондацију Пријатељ Божији:
Тиара Николаиду