ПРИШТИНА, 22. децембра – Је­реј Сте­во Ми­трић има не­ко­ли­ко ве­ли­ких про­бле­ма у жи­во­ту, али са­мо за је­дан ни­је на­шао ре­ше­ње. Не зна ка­ко сво­јој тро­го­ди­шњој кћер­ци ра­ци­о­нал­но да об­ја­сни за­што ње­не ком­ши­је, вр­шња­ци не­ће да да се игра­ју с њом. Ка­ко об­ја­сни­ти де­те­ту од три го­ди­не да дру­гој де­ци ро­ди­те­љи бра­не да се дру­же с њом са­мо за­то што је Срп­ки­ња, кћер­ка јед­ног од дво­ји­це све­ште­ни­ка Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве ко­ји слу­жбу­ју у цр­кви Све­тог Ни­ко­ле у цен­тру При­шти­не.
„Не знам ни ка­ко да јој ка­жем да ни­је без­бед­но из­ла­зи­ти ван огра­ђе­ног дво­ри­шта цр­кве, као ни то да не при­ча на свом ма­тер­њем је­зи­ку ка­да са оцем оде до про­дав­ни­це. Сва­ки пут ме пи­та за­што мо­рам да ски­дам ман­ти­ју кад на­пу­шта­мо цр­кву. Ка­ко да јој об­ја­сним да љу­ди у При­шти­ни ни­су на­ви­кли да ви­де пра­во­слав­ног све­ште­ни­ка и да би не­ки од њих мо­гли да нам на­у­де, са­мо за­то што смо дру­ге на­ци­о­нал­но­сти и ве­ре“, при­ча за наш лист сва­ко­днев­не про­бле­ме с ко­ји­ма се су­сре­ће овај све­ште­ник.
Отац Сте­во Ми­трић ни­ма­ло се не раз­ли­ку­је од дру­гих све­ште­ни­ка СПЦ. У раз­го­во­ру де­лу­је мир­но, не­ка­ко про­ду­хо­вље­но, али ње­гов жи­вот, као и жи­вот ње­го­ве по­ро­ди­це,сва­ка­ко ни­је она­кав ка­кав би би­ло ко­ји чо­век, а по­го­то­во све­ште­ник тре­ба­ло да има. Он је за­пра­во је­дан од 78 Ср­ба, ко­ли­ко их да­нас жи­ви у При­шти­ни. Од тог бро­ја са­мо су че­тво­ри­ца му­шка­ра­ца.
Ми­трић за­јед­но с још јед­ним све­ште­ни­ком и њи­хо­вим по­ро­ди­ца­ма жи­ви у па­ро­хиј­ском до­му цр­кве Све­тог Ни­ко­ле у овом гра­ду. За­јед­но их у том до­му има осмо­ро – све­ште­ни­ци са су­пру­га­ма, а сва­ко од њих има по дво­је де­це.
„До­шли смо у ју­ну про­шле го­ди­не и су­сре­ли се с мно­го про­бле­ма. Све је би­ло опљач­ка­но и раз­ру­ше­но 18. мар­та 2004. го­ди­не, дан по­сле ве­ли­ког по­гро­ма срп­ског ста­нов­ни­штва на Ко­сме­ту. Укра­де­но је јед­но злат­но ја­је, де­ло чу­ве­ног Кар­ла Фа­бер­жеа, а це­ло­куп­на би­бли­о­те­ка је спа­ље­на. Са­да же­ли­мо да об­но­ви­мо би­бли­о­те­ку и на­да­мо се по­мо­ћи до­брих љу­ди ко­ји би по­мо­гли да то за­поч­не­мо“,ка­же Ми­трић.
У по­гро­му у мар­ту 2004. го­ди­не су уни­ште­не и све ико­не ко­је су би­ле у цр­кви. Са­мо је јед­на ико­на Све­тог Ни­ко­ле са­чу­ва­на. И то је са­чу­вао че­шки но­ви­нар Па­трик Кај­зер ко­ји је, до­шав­ши да из­ве­шта­ва о по­гро­му, на ру­ше­ви­на­ма на­шао јед­ну ико­ну. По­нео ју је у Че­шку и вра­тио ка­да је чуо вест да су се два све­ште­ни­ка СПЦ вра­ти­ли у При­шти­ну. То је тре­нут­но је­ди­на ико­на ко­ја кра­си ову цр­кву.
Да­нас су у ову цр­кву по­ла­ко вра­ћа жи­вот. Сва­ке не­де­ље се слу­жи ли­тур­ги­ја, по­сле ко­је сви при­сут­ни оста­ју у дво­ри­шту и оста­лим про­сто­ри­ја­ма цр­кве ка­ко би се дру­жи­ли. На­ба­вљен је и је­дан те­ле­ви­зор, на ко­јем се гле­да­ју фил­мо­ви с хри­шћан­ским са­др­жа­јем, а ту је и је­дан сто за сто­ни те­нис.
„Не­де­љом има­мо јед­но ква­ли­тет­но дру­же­ње и из не­де­ље у не­де­љу све нас је ви­ше. До­ла­зе и љу­ди из Ча­гла­ви­це и Гра­ча­ни­це у све ве­ћем бро­ју“, ис­ти­че Ми­трић.
Цр­ква Све­тог Ни­ко­ле у При­шти­ни са­гра­ђе­на је, ина­че, 1830. го­ди­не на те­ме­љи­ма ста­ре исто­и­ме­не цр­кве, ко­ја се по­ми­ње још 1544. го­ди­не у тур­ским из­во­ри­ма, без ика­квих дру­гих по­да­та­ка. Да­нас је то тро­брод­на гра­ђе­ви­на, чи­ја је уну­тра­шњост по­де­ље­на сту­бо­ви­ма. На јед­ном од тих сту­бо­ва ока­че­на је срп­ска за­ста­ва и упра­во тај де­таљ је нај­ин­те­ре­сант­ни­ји ал­бан­ској де­ци ко­ју у по­след­ње вре­ме ло­кал­не основ­не шко­ле до­во­де на екс­кур­зи­ју.
„Де­ца стал­но пи­та­ју за­што је за­ста­ва у цр­кви, а ја им об­ја­шња­вам да дво­гла­ви орао озна­ча­ва је­дин­ство цр­кве и др­жа­ве, па ко схва­ти, схва­тио је“, об­ја­шња­ваје­реј Ми­трић.
Иза цр­кве на­ла­зи се гро­бље на ко­јем су уоч­љи­ви по­ру­ше­ни спо­ме­ни­ци. Гро­бље је на­ста­ло 1900. го­ди­не, а ту се са­хра­њи­ва­ло све до 1920. го­ди­не. Ту, из­ме­ђу оста­лог, по­чи­ва­ју и ко­сти аме­рич­ких и фран­цу­ских вој­ни­ка стра­да­лих у Пр­вом свет­ском ра­ту. И њи­хо­ви спо­ме­ни­ци су по­ру­ше­ни. Нај­би­зар­ни­је на том гро­бљу де­лу­је ба­шта ко­ју је на­пра­вио ко­смет­ски Ал­ба­нац, вла­сник ку­ће ко­ја се на­сла­ња на дво­ри­шни зид цр­кве. Јед­но­став­но је сру­шио зид ко­ји де­ли ње­го­ву ку­ћу и гро­бље иза цр­кве и ту то­ком лет­њих ме­се­ци по­ста­вља сто­ли­це и сто­ло­ве.
Душан Телесковић
Извор: Политика