На Страшном суду свако од нас ће стати пред Лице савршене љубави и увидети како је мало има у себи, и ужаснути се.
Сви питања на Суду Божијем се своде на једно: да ли си био човек или не? Да ли си нахранио гладног? Оденуо необученог? Пружио уточиште бескућнику? Посетио болесног? Ниси ли се постидео да признаш да ти је пријатељ у тамници? Нема ту ни једне речи о томе како си веровао, како си се молио, јер је питање следеће: ако ниси био човек не можеш постати причасник Божанске природе (2 Пет. 1, 4).
Чини ми се да фраза «сагорео је од стида» то исказује веома јасно. У изразу «Страшни Суд» чини ми се да се реч «страшни» односи на први трен када ћемо стати пред лице Божије и у ужасу увидети шта смо могли да будемо и шта нисмо постали.
Изображење Страшног Суда на иконе често је представљено као овоземаљски суд. Постоји судија, постоји онај коме се суди, ђаволи сведоче о једном, анђели о другом – али то не одговара никаквој реалности. Јер у нормалном овоземаљском друштву постоји законодавни орган, који пише законе, али их не примењује; постоје судије које не пишу законе а примењују их, постоје они којима се суди, постоји одбрана, као и сведоци за и против њега. Размислите шта нам је приказује икона Последњег суда: Законодавац – Бог, Судија – Бог, Искупитељ наш – Бог у Христу, Заштитник наш – Бог... Какво је то правосуђе? То је нешто потпуно другачије од онога што сматрамо уобичајеним суђењем. То уопште није тај суд на који доспева разбојник када га ухвате. Не можемо да знамо какав ће бити тај суд, али знамо да никаква неправда неће ући у Царство Божије. И чиме се она може искупити? Један француски писац је говорио да је страдање – једино место сусрета између добра и зла, због тога што се зло увек урезује у душу жртве. И подвлачио је да, ако човек постаје жртва, добија и могућност да опрости; он може да понови Спаситељеве речи: Опрости му, он не зна шта ради!
Имам пример за то из концентрационих логора. После рата пола године сам радио као лекар људима које су ослобађали из логора. Доспеле су ми у руке немачке новине у којима се говорило о томе како је у једном логору (чини ми се Дахау) пронађена молитва коју је написао један Јеврејин на парчету папира.
«Мир свим људима зле воље! Нека престане свака освета, сваки призив ка казни и освети. Преступи су препунили чашу и људски ум више нема где да их у себе смести. Превише је мученика. Зато, Господе, немој одмеравати нашу патњу на ваги правде Твоје и не рачунај ову патњу крвницима, како од њих не би тражио страшан дуг. Подај им другачије! ... И у сећању на наше непријатеље - да не останемо као њихове жртве, не као ноћна мора, не као страхопоштовање пред духовима, већ као њихови помоћници у покушају да убију лудницу својих злочиначких страсти».
Други пример налазимо у Фјодору Тимофејевичу Пјанову. Учесник је првог светског рата, где је изгубио руку; заједно са мајком Маријом Скобцовом спасавао је људе у време немачке окупације. Немци су га одвели у логор где је био четири године и остао жив. Када се вратио, срео сам га случајно на улици и рекао: «Фјодоре Тимофејевичу, шта сте донели из логора, с чиме сте се вратили?» - Вратио сам се са ужасом и немиром у души. – Шта, изгубили сте веру? – Не, - каже, - већ док сам у логору био жртва суровости, док сам стајао пред опасношћу не само смрти, већ и мучења, сваке минуте могао сам да говорим: Господе, опрости им јер не знају шта раде! Али сада кад сам на слободи и кажем: Господе опрости јер не знају шта раде, Бог ми одједном одговори: а чиме ћеш доказати искреност свог опраштања? Ти не страдаш, сада ти је лако да кажеш...
И дубоко сам уверен, да када сви станемо на Суд Божији, неће бити такве жртве која неће стати у заштиту свог мучитеља, јер пре него што дође време коначног Страшног Суда над човечанством, свако ће, умревши, успети да погледа на себе у огледалу Божанства, да увиди себе у односу на Христа, и да схвати да није био то за шта је био призван и неће моћи никога да осуди.
Митрополит Сурожски Антоније (Блум)
Извор: pravmir.ru