Кејла Монтгомери има 18 година. Воли да трчи, што је, само по себи, не сврстава у посебне, јер таквих је на милионе на овој планети, али њена животна прича је веома посебна. До пре четири године је, као врло живахна девојчица, волела да игра фудбал. У Америци је то један од заступљенијих женских спортова, па је и она била сасвим добра у томе. Док се на једној школској утакмици није повредила. И осетила чудне жмарце у стопалима. Ноге су јој недуго затим утрнуле, врло снажно. Лекари су обавили опсежна испитивања и родитеље шокирали дијагнозом: мала Кејла има мултипле склерозу (МС). 

Ако би се МС објашњавао стручном терминологијом, онда би то отприлике овако гласило - у питању је неуродегенеративно обољење, аутоимуна болест која највише напада белу масу централног нервног система. Преведено на српски, поруке из мозга ка остатку тела долазе до свог циља или са кашњењем, или са грешкама, или уопште не дођу. Тело почне да "напада" само себе. Узроци ни до дан данас нису откривени. Лек - такође. А МС готово никада не смањује своје симптоме. Баш напротив, врло често доводи до потпуног отказивања покрета екстремитета, до потпуног инвалидитета. 

Кејлини родитељи су били у очају. Љупко мало биће нашло се у безизлазној ситуацији. И она се испрва затворила у собу и дуго плакала, питајући се "Шта сам то погрешно урадила па сам овако кажњена? Зашто? Зашто?!".

Ноге су јој потпуно отказале послушност, напрасно. Осам месеци није ништа осећала у њима. Лекови су, неким лепим чудом, почели да олакшавају њен ужас, жмарци су се појавили изнова, а онда и први свесно направљени покрети. Одмах је решила да направи корак више: отишла је као ђак првог разреда средње школе код школског атлетског тренера и рекла му "Желим да трчим. Брзо. Јако брзо".

Није била никакав посебан тркач. "Осредњи, у најбољем случају", говорио је њен тренер Патрик Кромвел. Да ствари буду додатно лоше по Монтгомеријеву, чим би претрчала око километар и по, потпуно је губила осећај у ногама. Снагом воље је слала импулсе у доњи део тела, па док се у горњем осећала као сви тркачи, ноге су ишле саме. Докле год ју је њена вера водила. 

Трчала је шест дана у недељи. Седми је, како је то и учила у једној малој хришћанској школи у Северној Каролини, посвећивала Богу. "О, како сам благословена што могу да трчим! МС је потпуно непредвидљива и баш зато је моја покретљивост један невероватан благослов. Одлучила сам да га пригрлим и не губим ни један једини дан док још могу да мрдам ногама", рекла је не тако давно. 

Али, њено "мрдање ногама" у тркама има своју цену. Чим јој се температура тела подигне услед физичког напора, не осећа више своје ноге. Умор је ту, дисање тешко због напора, читаво тело даје знаке које осећају и врхунски тркачи, али само њена вера да може - носи је даље. 

Када стигне до циља, после 5.000 метара, падне. Виче. Заправо, вришти, уплашена, јер тад постане свесна да своје доње екстремитете уопште не осећа. И после сваке трке не зна да ли ће их опет осетити.

"Помози ми! Моје ноге! Моје ноге, где су!?! Молим те! Молим те, помози ми! Молим те, помози! Молим те, где су ми ноге!?!"

Да, тако гласе њене речи после једне од трка коју је забележио ЕСПН у својој емисији "Е:60". Пала је у наручје тренера Кромвела, који ју је, као и после сваког наступа, одигао од земље, носио покрај стазе и, док је напајао водом, ледом је трљао ноге. Температура би се временом спустила, а она би, крајњим напором, ходала ка излазу. Какав год да је резултат остварила.

И онда изнова тренинг. И изнова. И онда опет. Понекад победи вршњакиње, понекад не. Али не одустаје. Баш због те вере, а и захвалности на свему што има, чак и у ситуацији у којима би нас, многе, очај савладао, четири године надљудске борбе довеле су је чак до - државног првенства за средњошколке.

Њена последња трка као ученице. Њена последња на којој ће је Патрик Кромвел све време покрај стазе бодрити, упућивати, храбрити и, коначно, дочекати на циљу да не падне и, чега су се лекари стално бојали, поломити кост(и) јер не осећа ништа од струка наниже. У ту последњу трку је ушла у свом омиљеном златном костиму, а онда се, после стотинак метара, усред гужве у којој се нашла, саплела. Пала је. И сви су је престигли.

Тело јој је још увек било довољно незагрејано, па је могла сама да се придигне. "Иронично, зар овако да завршим, баш у последњој трци?", помислила је и...  кренула да трчи. Не да би победила. Не да би неког престигла. Већ да би таленат који има - увећала. И трчала је. Као последња. Као никада до тад. И престигла је једну супарницу. Па другу. Па трећу. Па четврту. Па десету. Па четрнаесту. А онда и шампионку. И победила је.

И опет је била на леђима. Опет је била уплашена. Тражила помоћ. И добила. Баш некако у исто време када је својим подвигом помагала стотинама оних који су је гледали, а притом увелико дозвољавали да их проблеми уруше, јер су заборавили на сопствене таленте.

"Знате, не знам колико ћу још моћи да трчим. Колико ћу, уопште, моћи да се крећем. Али, чак и када не будем више могла, осврнућу се на кроз шта сам прошла и рећи 'Види шта је све могуће када се верује!'. А толико тога јесте", тврди Кејла. 

Средња школа коју је управо завршила зове се Гора Тавор. На правој гори Тавор се, дуго већ, налазе два храма, православни и католички, који су тамо подигнути јер хришћани верују да се Исус Христос баш ту пред одабраним ученицима преобразио, када је "Његово лице засјало као сунце, а хаљине Његове постале сјајне као светлост". Уплашеним апостолима, који су тада и "чули глас Божији", њихов учитељ потом рече "Устаните и не бојте се!". 

И Кејла Монтгомери устане после страха. Сваки пут. Јер се сети својих искустава и речи "Види шта је све могуће када се верује!"

Веровали или не  у догађај по коме је име добила њена школа, реченица са почетка ове приче, да оно чему посветимо пажњу то и расте, сасвим је тачна. И сасвим довољан подсетник на решење за сваки проблем. Подсетник за рецепт - како живети: Устаните и не бојте се.

Д. Николић 
Извор: sport.blic.rs