Када човека дотиче благодат, он схвата да се догодио сусрет са Богом и апсолутно је немогуће описати речима шта се у души тада дешава. То дешавање превазилази сва земаљска и човечанска искуства.

Господ нам у Цркви пружа могућност да кроз реч, иконе, богослужења, појања саучествујемо у новом, вечном животу. Све што слушамо у цркви, у чему учествујемо јесте сусрет с Богом. Свето Причешће је сусрет са Богом: то је Тело, то је Крв! Примите!

Бог је пришао, али наравно, нисам спреман за тај сусрет.... Наравно, ја отварам уста, слажем руке на груди, целивам крајичак Путира, примам Свете Тајне, али нисам готов да умрем за Христа. Нисам спреман да се одрекнем греха, да изменим свој живот, да одем из овог света и да живим вођен неким другим вредностима. Не знам када ћу за тако нешто бити спреман, и да ли ћу уопште и бити спреман, али то што прилазимо Богу, што се причешћујемо и идемо у цркву нам даје наду.

За нас је то залог победе, нада на то, да ћу ипак у једном тренутку рећи "Не" греху и да ћу се покајати и да нећу само рећи "Не" греху, него и да ћу се изменити.

Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нам то бити немогуће. Потребно је променити наше сазнање и виђење целокупног нашег живота уопште света. То се већ све дешава на духовном степену не на душевном. Душевно је то како смо певали данас у храму, како је лепо баћушка данас беседио... Веома добро, одлично. Али, то је недовољно! Потребно је имати резултат.

Ево, човек је дошао у манастир. Међутим он се колеба. Човек је основао породицу, а још увек није сигуран. Због чега људи данас бирају да живе у грађанском браку? Можемо рећи да та жеља не даје одговор ни на шта, човек никоме и ничему није дужан. Ствар је у томе, што за то време, човек не верује у то да може волети једног човека цео свој живот. Не верује у своје унутрашње силе, не верује у то да може посветити свој живот другоме до самог краја, већ мисли "може бити то није моје, може бити да ће бити нечег још бољег", "одједном нешто се десило - неки ветар ће дувати и на крају и одувати" - та непостојаност, недоследност, та сумња, колебање у којем се налази грешан човек, немајући подршку, камен темељац вере на којем је неопходно градити свој живот. Све грађевине на песку се руше...

Бог нас приводи и припрема за сусрет. За многе људе то ће бити у последњим трзајима живота. Нажалост, видимо, да умирући човек, који Бога не познаје, у оном тренутку, када му се духовни живот открива, он не види Бога, већ демоне. Човек разрогачује своје очи, гледа у неком правцу, њему је то ужасно, али он не зна шта да очекује, зато што никад није имао искуство у сурету са Богом. То је оно што је ужасно. То је то животно финале, које нас може одвести у вечни страх. Како се само тај тренутак разликује од оног, када из овог живота одлази човек који је живео у вери! Он такође види све то, али у његовим очима су светлост и нада. Човек се не боји, он се поверава Богу, у њему нема панике, зато што је он томе стремио читав свој живот.

На самом крају, тај сусрет се десио - започео је нов живот, вечни... Када томе постанеш сведок, осетићеш да си укључен у тајну вечног живота.

Протојереј Андреј Лемешонок
Превела Нина Цветановић
Извор: obitel-minsk.ru