У почетку створи Бог једног човека, једну личност у свету створених ствари. И вредност те једне личности стави Створитељ изнад целог створеног света "да буде господар од свега". Другим речима: све да буде под човеком а човек под Богом. Тиме је од почетка одређен однос човека према Богу, а зависно од овога односа и сви остали односи човека, као однос према самом себи, према природи, према анђелима и људима. Као одраз троједине божанске Личности и човек као Богу слична личност имао је свести и права да себе назове Ја. Колико достојанство и колика срећа!
Па ипак нађе Бог да "није добро да човек буде сам" па му створи жену из његовог тела с тим да "двоје буду једно тијело". И тако поред назива Ја дође до израза и назив Ми. Две личности но "једно тијело". И двоје и једно истовремено.
Ту је почетак и личности и друштва. При самом стварању људског рода Бог је за навек решио овај мучни проблем у погледу Ја и Ми без конфликта. Ја - признато за образ и подобије Божје, а Ми одређено да буде једно тело. Овим је јасно истакнута и вредност личности и вредност друштва.
Али чим је грех пореметио однос између човека и Бога, пореметио је одмах и однос између човека и човека.
Да, између брата и брата. Јер кад бејаху свега њих два на целоме простору земаљске кугле, једноме од њих бејаше тескобно, "и скочи Каин на Авеља брата својега и уби га." Да би се ослободио друштва, и да би само његова личност важила у свету, тј. без Ми. И остао је без брата, али и без Бога и без праве личности; више демон него човек. Јер права и пуна личност човекова не може се замислити без Бога, свога праобраза, и без сталне везе с Богом.
Овај догађај из првог столећа људске историје нашао је свој страшни ехо у осамдесетом столећу у две супротне теорије. У Ничеу и у Марксу. Обе те теорије јавиле су се у Немачкој на немачком језику. Ниче је стајао за Ја без Ми, Маркс за Ми без Ја. Обојица су били ватрени безбожници. Као између две оштре и претеће литице провлачи се брод човечанства у наше време.
Лична самовоља и безлични етатизам две су крајности нашег времена. И једна и друга крајност маршира са стиснутом песницом. Против кога? Против човекољубља и богољубља, против љубави. Обе ове крајности имају исту полазну тачку - одрицање Бога. Одричући Бога оне наравно одричу и љубав, јер је исток љубави у Богу. А одричући и Бога и љубав оне стварају у душама страшан вакуум, празнину која се брзо испуњава адским димом мржње. Мржња пак трује и појединца и друштво, и већма замршује однос између Ја и Ми.
Кад би мржња могла правилно решити овај однос, онда би било логично мислити: Што већа мржња то лакше решење проблема. Према томе требало би радити на повећању мржње у свету. Ово се пак противи и разуму и ср цуи искуству људи, па мислимо чак и искуству животиња.
Остаје дакле љубав. И под влашћу мржње људи уздишу за љубављу. Јер љубав и "у тами светли и тама је не обузима". И под тамном влашћу мржње љубав има више присталица. Победа љубави победа је Божија. Јер љубав није придев Божији него име Божије. Није ли речено: "Бог је љубав?" Отуда љубав је у вечности с победом венчана, а у времену она је унапред победница у сукобу са мржњом.
Мржња је у стању постављати и одржавати проблеме, никад решити. Под мржњом ми разумемо злурадост, завист, осветљивост, себичност, и све остале отрове душевне, које кад би оваплотили у микробе затровали би све воде у свету.
Љубав је већ решила проблем о Ја и Ми. Бог љубави уздигао је појединог човека, чак и грешног, до високих висина неба, а душу човекову изнад вредности целог материјалног света.
Као пастир добри Он је оставио 99 оваца и пошао да тражи једну изгубљену овцу.
Као лекар милостиви Он је лечио губаве и слепе и узете и сакате, чистио их и прао, хранио и красио, и стављао их у ред нађених и спасених. Одбачене и презрене Он је призивао и стављао их међу прве за трпезом својом.
Као цар моћни Он је и мртве рачунао у своје грађане као и живе. Давно умрле и одписане из свих људских тефтера Он је уписивао у Своју Књигу живих.
Као добар воћар Он је сваку појединачну воћку окопавао, кресао, залевао и усправљао.
Као добар зидар Он је сваки камен посебно тесао и глачао, све док не би под Његовом мајсторском руком и онај најјевтинији и од свих других зидара одбачени камен добио правилан облик и светлу боју.
Не обзирући се на благодарност и неблагодарност људску Он је брижно хитао да свакога обрати и поправи. Желео је жарко да нико од људи не пропадне у хаос безличности.
Тако је Бог љубави решио проблем Ја.
А друштво?
Друштво које је Он засновао више је организам него организација. Каква организација у свету да се равна са организмом тела човечијег? Он је створио друштво, које представља једно тело. "Да буду двоје једно тијело". То је породица Божија, састављена од малих богова са циљем да "буду савршени као Отац небески".
Ми говоримо о хришћанском друштву, о друштву Христовоме, које има истиниту визију живота и јасну мапу пута ка томе циљу. То је црква Божија, једино рационално друштво на земљи које стално говори о рају али нити тражи нити обећава рај на земљи.
Једино у томе породичном а не ортачком друштву, које и умрле рачуна у своје активне чланове, јасно је одређен однос између Ја и Ми. Сваки члан тога друштва помаже друштво само зато, да би друштво са већом снагом помогло и оспособило сваког појединца да изгради своју личност до највеће висине и лепоте. Да би тако сваки појединац био достојан члан бесмртне породице Божије у небесном царству.
У том новом, вазда новом, друштву не губи се и не смањује вредност личности као у светским друштвима, него се баш повећава. Друштво - Црква - даје прилику сваком појединцу за вежбање свих заповедних врлина, које дају вредност личности. Јер где би човек показао врлину ако не у друштву? Где милосрђе, трпељивост и пожртвовање, и изнад свега човекољубље, ако не у друштву својих ближњих? И како би дошао до познања самога себе у другима и других у себи?
Свети Владика Николај