Сви смо ми позвани и призвани да будемо деца Божија. Не зовемо ли ми Бога оцем нашим и не обраћамо ли Му се у молитви тако? Само, да бисмо се усудили да Оца небеског зовемо оцем нашим, морамо да живимо тако како од нас, хришћана, наш Отац небески очекује. „Који се владају по духу Божијем, они су синови Божији.“ (Рим. 8, 14) Морамо бити у сагласности са вољом Божијом. Каже нам Христос да „ко извршује вољу Оца мојега који је на небесима, онај је и брат мој, и сестра, и мати“. (Мт. 12, 49)
Ми, хришћани, Христовим именом смо обележени, Крстом Христовим означени. Тиме, вером својом и делима, треба да се издвајамо од других који нас окружују. Свети апостол Павле опомиње хришћане у посланици Филипљанима и позива их да буду „прави и цијели, дјеца Божија, без мане, усред рода неваљалога и покваренога“, (Филип, 2, 15) да би могли другима светлити „као видјела свијету“. (Филип, 2, 15) А коринтске хришћане опомиње да изиђу и одвоје се од оних који греше. (2. Кор, 6, 17) Није довољно назвати се само именом Христовим а даље живети онако како том светом имену не доликује. „По том се познају дјеца Божија и дјеца ђавоља: који год не твори правде, није од Бога“, (1. Јн. 3, 10) вели свети апостол Јован Богослов.
Деца смо Божија ако смо браћа, по љубави, међу собом, без обзира којима нас преградама одвајали једне од других. Бог је, из превелике своје очинске, божанске, љубави према нама узео на Себе обличје телесно, на рамена своја примио грех наш, прародитељски, жртвовао се, страдао и распет био да би нас искупио, који смо под законом, „да примимо посинаштво“. (Гал. 4, 5)
Вера у Христа обједињује нас у заједницу једноверних, оних, дакле, који кроз Христову љубав и жртву у Оцу његовом добијају оца свог небеског, „који нас драговољно породи речју истине, да будемо новина од његовог стварања“. (Јак. 1, 18) „Видите“, узвикује свети апостол Јован, „какву нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо.“ (1. Јн. 3, 1) Сви смо ми „синови Божји вером Христа Исуса; јер, који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“, (Гал. 3, 26 – 27) вели свети апостол Павле Галаћанима.
Но наша дела не смију да одударају од наше вере. Јер, ако грешимо, ако се клањамо идолима времена овог, ако смо хришћани само речима, онда таквим животом ми Христа поново разапињемо. „И не дохватајте се до нечистоте и ја ћу вас примити. И бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ“. (2. Кор. 6, 18) Зато нас свети апостол позива „да очистимо себе од сваке поганштине тела и духа, и да творимо светињу у страху Божијем“. (2. Кор. 7, 1)
Као хришћани морамо да рачунамо на путеве уске и трновите и зато путујемо ка вечности стазама одбијања, несхватања и страдања. Царство Христово није од овога света, знамо, па ни наше царство, онда, не може бити од света овога. Тако је наш живот у нашим породицама одсјај живота који би требало да живимо у великој породици хришћанској. Добар отац кара сина свога да би од њега створио доброг човека. Тако, „кога љуби Господ, онога кара, и као отац сина који му је мио“, (ПрС, 3, 12) вели Премудри Соломон.
На земљи смо суочени са многим изазовима. На све стране су искушења, пуно тога око нас мами нас на грех. Многи нас зову, изазивају и покушавају да приморају да се њима клањамо, њих да прихватимо за очеве и да њима поклонимо љубав и савест своју. А ми, кад знамо ово о чему вам говорих, треба да смо одлучни па да узвикнемо попут пророка Исаије: „Ти си, Господе, отац наш, име ти је од како је вијека избавитељ наш“. (Ис. 63, 16) Немојмо да отврдњавамо срца наша; не дозволимо да грехом из њих истерамо Бога, да изгубимо мерила и смисао за богопознање. Морамо да срцима својим познамо да нас Господ Бог нас „гаји као што човек гаји своје дијете“. (5. Мојс. 8, 5)
Гледајмо, не тјелесним очима, но духовним и спознајмо: ко смо, одакле смо и куда нам је ићи. И увидимо да смо љубављу Божијом призвани у живот не ради пропадљивости и трулежи, не због гомилања безвредних ствари и крпица но ради спасења и посинаштва у крилу Божијем.
Позвани смо да будемо деца Божија; позив је леп али је и обавеза велика. Ако се Богу обраћамо молитвом и кажемо му: „Оче наш“, то нас обавезује да кроз савест своју проверимо колико нам дела наша дозвољавају да тако зовемо Створитеља нашег. Настојмо да нам животи буду у сагласности са сликом и приликом Божијом, по којој смо створени. Онда бисмо смели да се усудимо да, попут псалмопјевца Давида, ускликнемо Богу: „Ти си, отац мој, Бог мој и град спасења мога“. (Пс. 89, 26)
Протојереј-ставрофор Василије Томић