Старац Пајсије Светогорац једном је на поклон добио апарат за кафу. Одмах је то оставио са стране и рекао да му то не треба. За њега је електрични уређај био превелики терет. Морао би да у келију постави електричне инсталације, да апарат стално пере и чисти, да набавља млевену кафу... Али старац Пајсије је био довољно срећан да пије чај из лимене шоље и прокува воду на отвореној ватри испред своје келије. То му је остављало много више времена за молитву и размишљање.

Верујем да бисмо сви могли имати користи од овог примера једноставног живота старца Пајсија. Како је говорио свети Амвросије Оптински, тамо где има једноставности, има и стотину Анђела, али где има памети - нема ни једног.

Ипак, уместо да тражимо једноставност, ми постајемо робови својим стварима. Почињемо да живимо само ради стицања материјалног богатства. Видео сам много таквих примера. Познајем човека који је цео свој живот штедео новац, повећавајући своју имовину. Саградио је кућу и све у њој. Ушао је, прославио усељење, надајући се много година живети у удобности своје нове куће, када је изненада умро. То је био крај његове приче. Његов гроб, два са један метар, постао му је дом.

Такође знам пар који живе у богатству, али су и даље несрећни. Породица се распада. Радили су на томе да саграде велику кућу, учине је удобном, пратили најновију моду. Али њихова породица се ипак распала. Разлог? Обоје су свој брак видели више као заједничко улагање, као предузеће које гради кућу и организује богат и удобан живот. И остварили су своју мисију. Само што иза тога није постојало ништа осим - празнине. Бесмисленог постојања! Куповина плазма телевизора, аутомобила марке Бентли, или петособног стана у центру града не може постати циљ човековог живота. Морамо тежити нечем вишем од тога.

Можда седимо на врху највишег небодера, на прозору великог и удобног стана и још увек се осећамо као затвореници у златном кавезу. Али можемо бити попут монаха Теодосија Кијевског, печерског светитеља, који је срећан у својој мрачној келији без прозора и врата.

У једном од својих дела, глумац Петар Мамонов испричао је сличну причу о светогорском монаху, који је замолио своје ученике да зазидају прозор његове ћелије. Његови ученици су се успротивили: Авва, имаш леп поглед на Божји свет. Види се море, планине, шума, небо. Можеш седети испред прозора и радовати се лепоти света! А он им одговара: „Имам светло у себи и не желим да га било шта засени.“

Без овог унутрашњег светла ниједан човек не може бити срећан. Пакао је када човек не може да живи са овом светлошћу.

Како можемо да научимо да живимо са светлом у себи? Прво морамо да направимо паузу. Стекнемо унутрашњи мир. Зауставимо дивље трчање и јурњаву за ветром. Сујета је као копље које пробада овај свет, у коме је ђаволу тако лако да ухвати слепе и збуњене душе! У својој драми „У бекству“, Михаил Булгаков описује заједничко стање већине људи: „Увек смо у бекству. Понекад гледате у очи људе који су у журби и мислите: „престани, умиреш, исцрпљујеш се, квариш своје здравље. Ваши живци су као пренапрегнуте жице спремне да пукну у сваком тренутку!” Психијатријска одељења су пуна људи који су понели превелики терет и сломили се под његовом тежином.

Лепа је јесен. Дрвеће је обложено златом. Одвојите време за уживање у мирној шетњи парком. Гледајте природу. Идите у храм, запалите свећу, будите на служби. Дајте себи мало мира, ставите се изнад дневне вреве. Научите да се зауставите, научите да се одвојите од овог света и окрените унутрашње очи ка духовном свету. Научите да живите у тренутку. Научите да живите овде и сада. Не притискајте себе. Престаните да бринете о било каквом недовршеном послу. Обратите се Богу. Са Богом не постоји ништа што не можете постићи, са Њим свуда стижете на време.

Наш Господ Исус Христос припремио нам је узбудљиво путовање у своје Царство, обећавајући нам бескрајну радост и дивна открића на сваком кораку нашег пута. Јер Он је сам бесконачан и безграничан. Све што нам је потребно за путовање је да прилагодимо свој живот Његовом заповестима и нека она буду наша крила која ће нас довести до радости, среће и мира.

Протојереј Андреј Чиженко
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: pravlife.org