Молитва jе најмоћнији покретач духовног живота. Она представља оне подземне воде које напајају сав наш духовни живот. Штавише, може се рећи да jе сам духовни живот пре свега степен наше молитве. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо и колико умемо да се молимо.
Код Светих Отаца молитва jе названа речју „уметност“. Уметност означава највиши степен умећа, највишу науку, која од човека захтева непрекидан стваралачки напор, односно непрекидну живу молитву. Молитва боље од било чега другог решава све задатке које пред нас поставља живот. У молитви човек налази решење свих својих проблема – како духовних, тако и проблема свакодневног живота. Молитва невидљиво штити човека од свих његових непријатеља – видљивих и невидљивих. Уколико пажљиво анализирамо свој живот, видећемо да нас jе Господ, када су околности изгледале безизлазно и када нико није могао да нам помогне, те jе наше једино оружје била молитва, више пута избављао од невоље, од жалости. Али, само ћемо на оном свету, у вечности сазнати у потпуности од каквих нас jе још страшних опасности, зла и несреће чувало наше молитвено делање.
Молитва jе удео човека који не може да одузме никаква спољашња сила. Молитва jе увек са нама – не само у овом земаљском, пролазном животу, већ и у животу загробном, вечном. У суштини, сама вечност као непрестано кретање људске душе ка Богу јесте врста молитве, али не словесне, већ другачије. Молитва мења људско срце; открива и буди силе срца које обично спавају и које су и нама самима непознате. Молитва духовно обнавља наше срце, чини га осетљивим и прозорљивим.
У књизи Прича Соломонових jе речено: Безбожник жели обрану ода зла… али се праведници избављају знањем (Прич. Сол. 12, 12; 11, 9). Прозорљивост jе нарочита духовна интуиција; разликовање добра и зла, маскираног и скривеног под маском добра. Молитва одваја душу од земље. Ван молитве jе човек прикован за земљу као митски Прометеј за стену.
Молитва даје човековом уму извесну духовну способност: то jе човеково умеће да осећа истину. Kao што човек осећа укус хране, разликује слатко од горког, здраву храну од покварене, тако и молитва даје уму нарочиту способност да ocећa истину и лаж. Свети Оци говоре о томе да jе молитва изнад свих добрих дела. Сва добра дела која човек чини ограничавају се на одређена лица којима чинимо добро; понекад ово наше „добро“ уопште ни не доноси другима право добро и срећу. A сила молитве се простире на читав космос. Молитва људи и молитва Цркве jе огромна сила која ствара хармонију и очишћује, која, може се рећи, одржава постојање целог Космоса.
Код апостола Павла постоје следеће тајанствене речи: Јер већ дејствује тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава (2. Сол. 2, 7). Ko jе тај који задржава, који не да да на Земљу дође оличење зла? Свети Оци говоре да jе ова сила која задржава дух побожности и пре свега – дух молитве. Када пресуши дух молитве видљиви свет ће доспети у стање трулежи и распадања, јер више неће бити силе која га обнавља. Због тога су молитвеници, који су из света одлазили у манастире и пустиње, и многи обични, у овом свету непримећени људи које нико није знао, који су путем многог и напорног духовног подвига, напором свих својих снага непрестане молитве – највећи доброчинитељи читавог рода људског.
Молитва jе благо које jе увек са нама. Нико га не може ни украсти ни одузети. Молитва jе драгоцено благо које jе увек и свуда са нама, ма куда да кренемо, ма чиме да се бавимо. Ma шта да се деси са нама – чак и ако изгубимо све што имамо – нашу молитву нам не могу одузети ни људи, ни демони, ништа осим нашег сопственог немара. Чак и ако цело наше тело разједа болест, молитва ће остати са нама као душа наше душе.
Молитва jе изнад било каквих богословских расуђивања, зато што нам она само показују пут. Богословске истине нам показују само сенку Бога, описују нам духовни свет као спољашњи објекат. A молитва нас укључује у овај невидљиви духовни свет, чини нас његовим делићем.
Молитва jе лепша од свега. Само у молитви можемо да дођемо у додир са вишим светом и да очима срца видимо небеску и Божанску лепоту.
Молитва jе неисцрпна. Онима који се труде да са њом слију своје срце она увек открива нешто што jе било непознато, као да jе творимо пo први пут. Молитва се темељи на нади, али jе она и испуњење наде. У молитви ми реално долазимо у додир са оним чему се надамо, односно молитва као да нам дарује будућност, која се још није остварила као нешто већ остварено и испуњено. Зато молитва иде испред времена.
Молитва jе сјај вере, топлота наде, живот саме љубави. Молитва спољашње чини унутрашњим. Духовне књиге можемо да изгубимо, могу нам их украсти или спалити. Болест може да нам одузме вид, пријатељи да нас оставе, вољени човек да нас превари, рођаци да нас обману и постану туђи, свет да нас протера, небо да нас опече ватром, земља да се отвори пред нашим ногама, ноћ да нас угуши страшним кошмарима, дан да се претвори у таму искушења и да постане мрачна ноћ. Једино нас молитва никада неће преварити. Само она jе наш удео који се не може одузети.
Молитва не зна за даљину. Она пролази кроз мора и планине, узноси се ка небесима, прониче у дубину земље, силази у ад. Ми се молимо за умрле као за живе и само молитва нам даје реалан осећај да су умрли живи и повезани са нама хиљадама духовних нити. Молитва jе лик наше душе. Молитва jе светлост наше душе. Молитва jе васкрсење наше душе пре свеопштег васкрсења.
Молитва jе битка људског духа против сила паклених и у овој суровој борби стални човеков Помоћник jе Сам Господ. Молитва jе бој и молитва jе победа. Молитва jе оружје и молитва jе барјак. Молитва jе благо непресушно и непотрошиво. И ма колико да користимо ово благо, оно ће се само умножавати. Молитва jе духовни хлеб којим се хранимо и којим хранимо друге. Овај благословени хлеб се никада неће потрошити.
Архимандрит Рафаил Карелин
извор: "Са Христом ка висотама обожења"