Божанствени мужеви који су живели пре Закона нису се учили из списа и књига, већ су имајући чист ум, били просвећивани светлошћу Светога Духа. Они су на тај начин стицали познање воље Божје, јер им је говорио сам Бог, лицем у лице. Такви су били Ноје, Авраам, Јов и Мојсеј. Али, када су људи постали слаби и недостојни да их просвећује и поучава Свети Дух, човекољубиви Бог дао је Писма како би се барем преко њих подсећали на вољу Божју. Тако је и сам Христос лично говорио апостолима и послао им благодат Светога Духа за учитеља. Али, будући да су се потом појавиле јереси које су почеле да кваре наше обичаје, Он је благоизволео да се напишу Еванђеља како ми, учећи се из њих истини, не бисмо били заведени обманом јереси и сасвим покварили своје обичаје.
Дао нам је четири Еванђеља, вероватно да бисмо из њих научили четири основне врлине: храброст, мудрост, целомудреност и праведност; храброст, када Господ говори: "Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити";[1] мудрост, када нас опомиње: "Будите, дакле мудри као змије...";[2] праведност, када нас учи: "Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима"[3] и целомудреност када нам даје до знања да: "Сваки који погледа жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме".[4]