У свету се гордост и самољубље понекад сматрају врлином. То је, наравно, погрешно и, по речима преподобног Макарија, „настало је од непажње и помрачених страсти“.

Старац је писао свом духовном чеду: „У претходном твом писму спомињеш самољубље неколико пута, и уважавајући га толико, показујеш према њему обожавање. Мораш га избацити из себе како год знаш – оно је узрок свих зала и порока. Мирјани га још увек сматрају врлином и одликом отмености, из незнања или од помрачених страсти, док му се ми супротстављамо смирењем и самоодрицањем.“

Бог се противи гордима

Гордост и таштина спадају међу најопасније страсти. Оптински старци су много писали о борби са њима. Преподобни Лев је таштину називао „страшћу која убија плодове и најзрелијих добродетељи“.

Ова страст се често јавља још у младости и може непрекидно да делује све до гроба. Она напада и острашћене и успешне, али и оне који су достигли висок степен духовног живота, па је неопходно стално стражити над собом. Само је безстрастан Творац може искоренити.

Преподобни Варсануфије говорио је о гордости као о демонској одлици: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.“

Преподобни Никон је упозоравао: „Не треба да се поносимо здрављем, ни лепотом, ни другим даровима Божијим. Све овоземаљско је подложно промени: и лепота и здравље. Потребно је да благодаримо Господу, да Му благодаримо са смирењем, схватајући нашу недостојност.“

Преподобни Амвросије упозорава да ништа толико не омета напредак у духовном животу као гордост и таштина, а да су изданци ових страсти завист и мржња, гнев и злопамћење.

„Сви ми често страдамо од гордости и сујете. И ништа толико не омета напредак у духовном животу колико ове страсти. Тамо где је огорченост или несагласице или раздор – кад пажљиво сагледате – највећи узрок њихов јесте уживање у похвали и гордост.“

Зато нам апостол Павле даје заповест: „Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима.“ (Гал. 5,26)

Завист и мржња, гнев и злопамћење јесу деца гордости и таштине.

Таштина и гордост различито се пројављују

Преподобни Амвросије наставља: „Таштина и гордост једно те исто су. Таштина се испољава у делима, како би људи видели како идеш, како лако ствари радиш. А гордост после ње обузима свакога. Таштина је као црв – у почетку се увија и пузи. А онда добије крила и уздиже се високо, а тако и гордост.“

Да би показао како се гордост и таштина разликују и како делују на човека, преподобни Амвросије је испричао причу о паткама и гускама. Повод за њу био је покривач са изображеним паткама који је неко поклонио старцу:

„Недавно су ми даровали покривач на коме тако красно беху изображене патке. Мени беше жао што не ставише и гуске, јер имаше још пуно празног места на покривачу. Такве мисли су ми дошле јер патке и гуске изображавају својство и дејство страсти: таштине и гордости.

Таштина и гордост, иако у основи једнаке, различито се пројављују. Таштина покушава да улови људске похвале и зато се често ангажује у ласкању, док гордост дише ароганцијом и непоштовањем према другима, мада и она воли похвале. Ташт човек, ако има леп изглед, осећа се задовољно у својој лепоти, иако је често чудан и трапав. Међутим, ако ташт човек није леп или нема друге добре квалитете, да би оставио утисак на људе, као патка виче: „Тако је! Тако је!“ чак и када није, и из кукавичлука постаје човек који се са свим слаже.

Гуска, када бива нешто што није по њеној вољи, подиже крила и гаче. Тако и надмен човек, ако има ауторитет у свом окружењу, често виче, галами, буни се и инсистира на својој вољи. Ако неко пати од гордости, а нема значајно место у свом окружењу, онда из беса шишти на друге људе као гуска која седи на јајима, кљуцајући кога год стигне...“

На шта сте толико поносни?

Многи људи немају ништа чиме би се поносили. Св. Амвросије је испричао ову причу: Нека жена је рекла свом оцу исповеднику да је горда. „На шта си толико поносна?“ упитао ју је. „Да ли си позната личност?“ „Не“, одговорила је она. „Да ли си талентована?“ „Не.“ „Мора да си богата.“ „Не.“ „Хм... У том случају можеш да се гордиш“, рекао је исповедник на крају. „Не треба да будемо сујетни: Бог даје реч. Човек сам није у стању да каже ништа добро. Свако добро долази од Бога...“

Како препознати у себи знаке смирења или гордости

Преподобни Макарије је писао о главним знацима по којима се може препознати присуство смирења или гордости у човеку: „Нека ти следеће буде знак смирења или гордости: осуђивање, оговарање и гледање туђих мана је гордост, смирен човек види само своје лоше стање и не усуђује се да осуђује.“

Преподобни Анатолиј (Зерцалов) учио је своју духовну децу да понекад и претерана брига може да буде знак скривене сујете: „Плашите се док појете – ето сујете. Много сујете у вама.“

Жалост је Божја казна гордима

Тешко је да се човек ослободи гордости. Ако човек помисли да се ослободио гордости и да је стекао смирење, по речима старца Макарија, и сама та помисао може да буде знак гордости.

„У твом писму себе називаш смиреним, али наравно да још увек ниси достигао смирење. Када бисмо ми стекли то богатство, онда бисмо врло лако стекли и све друге врлине. Да, само та врлина без других може нас спасити, али све друге врлине без те немају никакву корист. Стекни смирење и стекао си Бога. Ово је учио велики муж наше Цркве, св. Исак. Не би требало да мислиш за себе да си смирен, а ако мислиш, онда очигледно показујеш своју гордост.“

Гордост је нераздељиво везана са другим страстима

Преподобни Амвросије је говорио: „Три мале карике су повезане једна са другом: мржња за бес, а бес за гордост.“

„Сујета човеку не даје мира, подстиче га на љубомору и завист, што га чини узнемиреним, подижући у његовој души буру помисли.“

„Гледаш у људе – и обузимају те помисли, прво сујетне, а онда и оне лоше. Држи главу доле – овако, немој да гледаш у људе.“

И Св. Макарије је упозоравао да страсти добијају снагу у гордости, док смирење смирује страсти.

Гордост може да замени све друге страсти

Дешава се да гордост буде толико велика у човеку да потискује и замењује све друге страсти. Св. Макарије је говорио: „Једна страст замењује другу: где је самољубље, похлепа одступа и обратно. Знамо понекад да сви пороци напуштају особу, а само једна остаје – гордост. Таква особа може споља да се понаша беспрекорно, а да с презиром гледа на друге, мучене страстима пијанства, пушења или неких других страсти. Али наизглед у том беспрекорном човеку постоји таква гордост и самољубље, тако преузношење због врлина, а његова гордост је довољна да његова душа пропадне. Старац је упозоравао: „Дешава се, по речима Св. Јована Лествичника, да се све страсти удаље од неке особе, и зато треба да будемо опрезни да уместо воћа не узрасте коров.“

Како се борити са оваквим страстима

Св. Макарије је саветовао да се, при борби са помислима високоумља и гордости, не треба стидети да их откријемо на исповести: „Ако кога нападну високоумне помисли, детаљно их треба открити и не стидјети се.“

Преподобни Иларион је саветовао да се, када се појаве помисли таштине и похвале, стално подсећамо да је главна ствар смирење, а да га још нисмо стекли: „Одсеци помисли похвале и сујете чињеницом да је Богу најмилије смирење, али да га ти још ниси стекао, што значи да не поседујеш ништа добро у себи.“

Старац Јосиф је учио да, када нас обузму сујетне помисли, треба да се присетимо својих грехова: „А када се сујета подигне, није лоше сетити се својих грешака, укоравати себе.“

И старац Амвросије је давао такав савет: „Ако на сујету одговориш присећањем на своје грехе и лењост, онда ћеш увидети да немаш чиме да се похвалиш.“

Преподобни је говорио: „Човек је као трава. Ко је горд, вене као трава, а ко се боји Бога, биће помилован од Господа.“

„Требало би да гледамо у земљу. Запамтите: од земље сте постали, у земљу ћете се вратити.“

Старци су саветовали: „Кад таштина наиђе, молите се овако: ‘Господе, очисти ме од тајних грехова мојих, и од туђих сачувај слугу Твојега.’“

Понекад човек покушава да се ослободи помисли гордости и сујете, али му то никако не полази за руком. Преподобни Амвросије је писао: „Непријатељ наставља да вас узнемирава и довија се на сваки начин да повреди душу вашу стрелицама гордости и преузношења.“

У таквом случају, старац саветује да човек испита своје душевно расположење: „Пре свега размотри своје душевно расположење – да ли си у миру са свима, да ли си некога осудио.“

Преподобни пише своме духовном чеду: „Моли се са смирењем Богу речима: ‘Ко може разумјети погрјешке своје? Од тајнијех очисти ме, и од туђијех сачувај слугу свога.’“ (Пс. 18,13–14)

Свети оци имају једногласан одговор и савет и у овом случају: у часу искушења победа се тражи у смирењу, самопрекоравању и трпљењу, уз молитву за помоћ одозго. Молите се Царици Небеској и свим угодницима Божијим – у кога год имате посебну веру – да вам помогну да се избавите од прелести ђавољих.

„Самољубље наше је корен свих зала. Оно је почетак сваке страсти; оно је разлог свих наших недаћа и страдања – у садашњости, а понекад као последица пређашњих грехова... Ова страст се искорењује вером, смирењем, послушношћу и одсецањем свих жеља и размишљања.“

Гордост се може победити и трудом и радом. Преподобни Амвросије је говорио: „Човек мора много да се труди и многе ране да задобије да не би пропао од гордости. Када нас не би вукли и гурали, гордост би живела у нама до краја нашег живота.“

Гордост је скривена у свакој нашој жељи да се брзо попнемо на висину врлине

Гордост и хвалисавост могу бити скривене и у самој жељи да се одмах избавимо од страсти, како бисмо се брзо успели на лествицу врлина. Управо ту, по речима Св. Лева, може да се сакрије духовна гордост: „Желећи да угодиш Господу, хиташ да се брзо уздигнеш до висина врлина и замишљаш да је то могуће, што јасно указује на духовну гордост (што и сами треба да препознате)...“ А смирење добро зна да „врлина није крушка, не једе се одједном“.

„Од тајнијех очисти ме, и од туђијех сачувај слугу свога.“ (Пс. 18,13–14)

Свети Оци, старци Оптински, молите Бога за нас, грешне!

Олга Рожнева
Извор: pokrov-monastir.ru