У недавним дискусијама које су се разгореле са неверујућима, многи православни се, као што се већ давно дешава у Европи, оправдавају. Па нисмо ми, како говоре, ужасни. Пакао не схватамо буквално и сматрамо да у рај улазе скоро сви и није баш да верујемо у апокатастазис (учење да се и најтежи грешници и демони на крају враћају Богу), али у сваком случају нећемо га одрицати…

Нова Христова слика која нам се намеће, почевши од 60-их година до данас, практично је усвојена. По њој, Христос је тобож изванредни путујући проповедник, благ и незахтеван, Који никога не вређа и никога не осуђује. Час је први хипик, час стихијски социјалиста, час борац са религиозним естаблишментом.

Речи Јеванђеља које нам откривају сасвим другачијег Христа памтимо, али се трудимо да не подсећамо друге на њих, како нас не би оптужили и за изазивање религиозне мржње. Јесте да је Христос рекао: „До пакла ћеш сићи“ (Мт. 11:23), „породи аспидини“ (Мт. 12:34), али, да ли треба понављати све те политичке некоректности!? Зар није боље заћутати у присуству оних који сматрају: Јеванђеље су искривили ти дивљи верници из цркве, али Христос… Не, Он (он) није могао тако да каже… Он је добрица… Сажалиће се и на и гејеве, и на атеисте, и неће их вечно осудити на муке, и увешће у  рај и све који су имали абортусе. Све ће покрити Својом љубављу. А како? – па, то није на нама да судимо.

Међутим, Нови Завет (ако ћемо му ипак веровати) говори о Христу другачије. Да, Он милује грешницу и не даје да се баци камен на њу, призивајући је успешно покајању. Међутим, Он обећава вечне муке (Мт. 25:46) онима који нису испуњавали Његове заповести. Он предлаже свим људима слободу, али о онима који су постали робови греха говори: „Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 13:41-42).

Господ љуби и кажњава. Кажњава Сам – и у овом животу и тим пре у следећем, при чему је последња казна много гора од од свих овоземаљских, јер вечно траје. Тако о Богу мисли читаво Православно предање, и ми то знамо, сем ако га не просејемо кроз сито мишљења 20. и 21. века. Можемо колико хоћемо да говоримо о томе да су старозаветне Божије казне остале у далекој прошлости. Међутим, Нови Завет такође говори о казнама, простирући их за разлику од Старог, кроз целу вечност која нам следи. Савремено човечанство пита: па зар је Бог Старог Завета – неки „други Бог“? А Бог двадесетог века – „трећи“? Зар последњег нисмо „васпитали“ по мери политичке коректности, хуманизма и људских жеља и стремљења? Зар треба опет, иако смо је успавали, да будимо сопствену савест?

Покушај да Бога прилагодимо себи, својој раслабљеној души није ново дело у историји. Па зар има мало људи поред нас, који брижно негују „бога у души“ и који све одобравају и са свиме се слажу? Или оне који су створили постхришћанске „конфесије“, које ни на шта обавезују, а нуде тако добре релаксације? Међутим, у данашњем тренутку оно што је ново јесте покушај неких православних хришћана да говоре тим истим језиком и са тих истих становишта. Да ли из унутрашње сагласности са „Христом“ Булгакова и Ендрју Лојд Вебера, или из одсуства жеље да се увреде секуларни и квазисекуларни хуманисти.

Постоји још и један мотив. „Шта је било са мојим стрицем, који је умро као неверујући? Зар и он, тако добар, није ушао у Царство Божије? На крају, шта са Лавом Толстојем? Геније! И боље је Цркви да га не убраја у своје противнике, већ савезнике! И Сахаров – зар није хришћанин, само без Христа?“

Да, ми не знамо да ли су ти људи принели последње покајање и сада пребивају у Очевом загрљају. Али их ни са сигурношћу не можемо прибројати Царству Божијем. У неким случајевима је, авај, много тога јасног. Имам немало основа да тврдим да се многи моји најближи рођаци не налазе у Царству Божијем. И не само зато што су неки од њих извршили наочиглед, као освету другим члановима породице, самоубиство. Ствар је у томе што су живели само за земаљске ствари. И били су уверени у исправност таквог световног материјализма и „хипотеза о Богу“ им до последњег дана није била потребна. Као млад сам питао једног свештеника како се Црква односи према Пушкину и добио одговор: „Као хришћанину који се налази у паклу“. Решено је можда одвећ одлучно, али зар не можемо да претпоставимо тако нешто?

Христова љубав је пре свега усмерена на то да људи достигну вечну радост. Понекада Бог пут ка њој поставља кроз страдање, које се из људског угла сматра неправедним и никако не може да се повеже са садашњим схватањем хуманизма. Слепорођени, кога је исцелио Господ, страдао је потпуно невин. И када су ученици питали Исуса ко је сагрешио – он или родитељи његови – Христос, да приметимо, није рекао да нема казне за грех, већ је одговорио: „Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (Јн. 9:3). Многи се данас запрепашћују: каква нехуманост! Невино страдање – ради „мисионарских циљева“! Међутим, управо тај циљ – буђење људи за спасење – чини страдање оправданим и благим. Тако Он усмерава на корист наше муке и болести, ако служе покајању и исправљању живота.

Христос је добри Пастир. Али, Он је и страшни, праведни Судија. Он је лутао по свету, често немајући где „главу заклонити“ (Мт. 8:20). Није одбацио царске почасти улазећи у Јерусалим, иако је знао да су људи од Њега очекивали потпуно лажно, пролазно царство. Једном ће свако од нас видети Христа у слави: „обучена у дугачку хаљину, и опасана по прсима појасом златним“ (Отк. 1:13).

Црква је – Христос. Управо је Она Његово Тело. И Она јавља свету све Његове стране – и слику гоњеног туђинца, и слику Цара царева и образ милостивог Оца и образ нелицемерног Судије. Показујући само један од ових образа и заборављајући друге, Црква губи силу светлости и соли, издаје Своју Главу.

Православна, јеванђељска посланица Цркве се никада није допала свима. И у будућности се неће допасти многима – и њихов број ће се повећавати. И још једном ћемо схватити истину Христових речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10:34). Нећемо се бојати тог мача који одваја истину од лажи, Бога од пријатних идола, које су створили „добри људи“ овога света.

Хришћани, који желе да угоде двојици господара, треба да се замисле: да ли су правилно изабрали исповедање? Ако нису, Царство Божије неће остати празно због тога.

Протојереј Всеволод Чаплин
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: pravmir.ru