Живимо у времену у коме се о свему говори, а о ономе што највише боли – све теже. Никада није било лакше ступити у контакт са другим људима, а никада није било теже истински се срести са њима.

Наши телефони непрестано светле од порука, вести и обавештења, али у многим срцима влада тишина коју никаква технологија не уме да испуни. Имамо безброј невидљивих начина да комуницирамо једни са другимa, али изгубили смо способност да истински приђемо човеку који стоји поред нас.

У таквом свету није чудо што депресија постаје једна од највећих рана савременог човека. Она није само медицински појам нити пролазно лоше расположење. Она је искуство у коме човек полако губи боје живота.

Оно што је до јуче доносило радост постаје равнодушно, јутро се дочекује са умором, а вече са надом да ће сан макар накратко утишати мисли које не престају. Најтежи терет често није бол који човек осећа, већ уверење да га нико не разуме.

Нажалост, није мало оних који ће таквом човеку рећи да се „сабере“, да „мисли позитивно“ или да „има јачу веру“. Такве речи најчешће не лече. Оне продубљују самоћу. Човек почиње да крије своју патњу, јер осећа да ће, поред бола који већ носи, морати да оправдава и то што га боли.

Православље никада није тако гледало на људску слабост. Довољно је отворити Јеванђеље да бисмо видели да Христос није најпре прилазио снажнима, него уморнима.

„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28)

Ове речи се не односе само на телесни умор. Оне су упућене сваком човеку који више нема снаге да сам носи свој крст.

Зато је важно да већ на почетку кажемо нешто што се понекад заборавља: Депресија није срамота. Није доказ да је неко лош човек, нити да га је Бог напустио. Она је страдање. А Црква никада није презирала страдалнике. Напротив, она је настала око Крста, око највећег страдања које је свет видео, и зато уме да препозна бол чак и онда када га нико други не види.

Ипак, постоји још нешто што савременог човека чини посебно рањивим. Некада су људи своју тугу делили са породицом, комшијама и парохијом. Данас је све више оних који своје најтеже мисли деле једино са собом.

Тако у нама настаје затворени круг. Што смо усамљенији, мисли постају мрачније. Што су мисли мрачније, све се више удаљавамо од других. И пре него што то приметимо, више не разговарамо ни са ким осим са сопственим страхом.

Свети Оци су добро познавали оваква стања, иако нису познавали савремену психологију. Они су знали да човеково срце може да потоне у дубоку тугу и да је понекад највеће искушење управо осећај да је свака нада нестала. Али су исто тако знали да се најопасније битке не добијају силом, већ стрпљењем.

Зато Свети Јован Лествичник каже да је трпљење „мајка утехе“, јер онај ко не побегне од борбе, временом открива да Бог делује и онда када Га не осећамо.

Можда је управо ту прва важна лекција коју нам вера нуди. Наши осећаји нису увек исто што и стварност. Као што облаци могу сакрити сунце, а да га не угасе, тако и душу могу прекрити туга и безнађе, а да Бог ниједног тренутка није престао да буде близу.

Проблем је што човек у тренуцима мрака почиње да верује само ономе што осећа. А осећања, колико год била снажна, нису увек поуздан сведок истине.

Тамо где се сусрећу медицина и духовност

Једно од питања које се све чешће поставља јесте да ли је депресија болест или духовни проблем. Православни одговор није ни једноставан ни искључив, јер ни човек није једноставно биће.

Бог нас није створио као душу затворену у тело, нити као тело без душе. Све што се дешава у једном, одјекује и у другом. Зато је понекад немогуће повући оштру границу између психичког и духовног страдања.

Постоје депресије које су последица трауме, наследних склоности, поремећаја у раду мозга, дуготрајног стреса или тешке исцрпљености организма. У таквим случајевима потражити помоћ психијатра или психотерапеута није недостатак вере.

Било би необично да без оклевања прихватимо кардиолога када заболи срце, а да се стидимо лекара када оболи ум. И једно и друго део су истог човека.

Свети Василије Велики говорио је да је Бог човеку даровао лекарску вештину као што је даровао и земљорадњу или градитељство – као благослов, а не као супротност вери. Зато је погрешно супротстављати молитву и лечење.

Онај ко користи лекове не показује мање поверење у Бога, као што га не показује ни онај ко ставља завој на рану. Бог веома често помаже управо кроз људе којима је дао знање и мудрост да лече.

Али исто тако било би погрешно мислити да је свака депресија само питање хемије у мозгу. Православно искуство вековима говори и о духовној чамотињи, ономе што су Свети Оци називали акедијом.

Свети Јован Касијан описује је као стање у коме човек губи вољу за молитвом, за радом, за сусретом са људима, па чак и за самим животом. Стари монаси су је називали „демоном поднева“, јер је долазила онда када је сунце најјаче сијало, показујући да највећи мрак није увек око нас, већ у нама.

Дуготрајна духовна криза исцрпљује тело, као што телесна болест замрачује ум – човек је нераздељиво биће и мудрост је не поједностављивати његово страдање.

Када човек сломи ногу, потребни су му и хирург и молитва. Тако је и овде: лекар лечи тело и психу, а духовник душу. Они нису супарници, већ сарадници који заједно обнављају целог човека.

Они су попут два весла на истом чамцу – ако вртимо само једно, идемо у круг; тек када се оба покрену заједно, чамац иде право ка сигурном исцељењу.

Православље зато не нуди брзе рецепте, али и не прихвата мисао да је човек само скуп хемијских процеса. Између те две крајности налази се личност створена по лику Божијем. Управо ту почиње пут излечења – онда када престанемо да раздвајамо оно што је Бог сјединио.

Када молитва постане дах, а Црква дом за рањене

Човек који се бори са депресијом често не води најтежу битку са светом око себе, већ са светом у себи. Данима, а понекад и годинама, у његовој унутрашњости траје разговор који нико други не чује.

У том разговору враћају се стара кајања, порази, страхови и мисли које полако постају гласније од свега лепог што је икада доживео. Као вода која непрестано пада на исти камен, тако и такве помисли временом издубе срце. Зато је једна од највећих опасности депресије то што човека убеђује да је сам, да је заборављен и да нико не може да разуме оно што носи.

Православље не пориче ту тежину, али јој не препушта последњу реч. Оно човеку не нуди једноставне савете, већ живи сусрет са Христом. Управо зато су Свете Тајне одувек биле средиште живота Цркве. Оне нису настале као обреди који треба да оставе снажан утисак, већ као начин да Бог дотакне човека тамо где је најрањивији.

Можда нигде то није тако очигледно као у Светој Тајни Исповести. У савременом свету човек је научио да сакрије своје ране. Научио је да насмеши када му није до смеха, да каже како је добро и када није и да годинама носи у себи оно што никоме није испричао. Али оно што остаје затворено у тами не мирује. Оно наставља да живи, да боли и да полако обликује начин на који гледамо себе и друге.

Због тога, између осталог, постоји и света тајна исповести. Она не представља тренутак у коме Бог сазнаје нешто што није знао. Она је тренутак у коме престајемо да се кријемо.

Све те неиспричане приче, стари страхови и падови временом постану као камење које човек кришом скупља и носи у својој торби. У почетку делује да то није тежак терет, али после много година, торба постане претешка и човек више нема снаге ни за један једини корак.

Свети Јован Златоусти каже да грех који је откривен више нема исту власт над човеком, јер светлост разбија оно што је тама годинама чувала.

Колико је само људи после искрене исповести рекло да им је лакше зато што су престали да сами носе терет који их је притискао. Постоје ране које почињу да зарастају оног тренутка када допустимо да их излечи Лекар наших душа.

У самом средишту тог пута налази се Свето Причешће. Ако је Христос рекао:

„Ја сам дошао да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10, 10)

и тек тада је сваки сусрет са Њим сусрет са самим Извором живота. Зато су Свети Оци Причешће називали леком бесмртности. Нису тиме мислили да ће човек после једног Причешћа изгубити сваку муку или да више никада неће бити болестан, већ да се у њему обнавља онај најдубљи живот који никаква тама не може у потпуности да угаси.

Депресија често оставља утисак да је све изгубило смисао. Управо зато је Причешће много више од личне побожности. Оно нас подсећа да нисмо затворени у сопствену патњу, него да припадамо Телу Христовом.

И у тренуцима када нам се чини да смо потпуно сами, Црква тихо сведочи да нико не иде ка спасењу сам – она се моли са нама, за нас и понекад уместо нас, онда када сами више не налазимо снаге ни за једну реч.

Управо кроз то заједништво и наша лична молитва у тешким тренуцима добија другачије значење. Многи замишљају да је она низ лепо сложених речи, али човек који дубоко страда често није способан за дуге молитве. Његово срце је уморно, а мисли расејане. И управо тада постаје јасно колико су велике једноставне речи које је Црква вековима сачувала:

„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“

Свети Теофан Затворник писао је да је Исусова молитва налик тихом куцању на врата Божијег милосрђа. Није њена снага у броју понављања, већ у томе што ум, који је до малочас разговарао само са својим страховима, почиње да разговара са Богом. То не значи да ће све тешке мисли одмах нестати. Али више нисмо сами са њима. Монолог очајања постепено се претвара у дијалог поверења.

Не треба заборавити ни Свету Тајну Јелеосвећења. У молитвама које се тада читају Црква моли Бога да исцели „и душу и тело“. Тај кратак израз говори више од читавих расправа.

Бог не лечи само један део човека, јер човек није састављен од одвојених делова. Њему је подједнако стало до наших мисли, нашег срца, наших суза и нашег тела. То је један од најлепших сведока православног погледа на човека – нико није сведен на своју болест, нити је иједна патња сувише мала да би је Бог превидео.

Тама није крај приче

Највећа лаж коју депресија шапуће није да смо слаби. Она нам говори да се ништа више не може променити. Полако нас убеђује да ће сваки сутрашњи дан личити на данашњи, да је нада само реч коју други људи изговарају, али која за нас више не важи. Зато је њена најдубља рана управо губитак смисла.

Хришћанство, међутим, почиње тамо где престаје људска сигурност. Да је све стало на Голготи, Крст би био симбол највећег пораза у историји. Али Црква не живи од Великог Петка, већ од Васкрса. Она зна да Бог уме да отвори врата управо тамо где човек види само зид.

То не значи да је патња сама по себи добра. Ни Христос није прослављао страдање, него га је преобразио. Исто тако ни ми не тражимо бол, нити треба да га романтизујемо. Али када он већ уђе у наш живот, вера нас учи да није бесмислен. Апостол Павле пише:

„Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење“ (2. Кор. 7, 10)

Те речи не говоре о депресији као врлини, већ о чудесној Божијој способности да чак и из најтежих искушења изведе добро које нисмо могли ни да наслутимо.

Живот Светог Силуана Атонског једно је од најснажнијих сведочанстава те истине. Годинама је пролазио кроз страшне духовне борбе, осећај богоостављености и готово неподношљиву унутрашњу таму. Није се спасао зато што је био поштеђен страдања, већ зато што у њему није престао да тражи Бога.

Када му је Господ открио речи: „Држи ум свој у аду и не очајавај“, није га позвао да се навикне на пакао, него да ни у најдубљој тами не изгуби поверење да је Божија љубав јача од сваког очајања.

То је порука која и данас остаје једнако жива. Ниједан човек не треба да мисли да је његов мрак доказ Божијег одсуства. Понекад је управо у тим тренуцима Господ најближи, мада Га не осећамо. Као што сунце наставља да сија и онда када га заклоне облаци, тако и Божија љубав остаје непромењена онда када је наше срце више не може да осети.

Зато велику одговорност носимо и ми који стојимо поред оних који страдају. Није довољно рећи: „Биће боље.“ Још мање треба олако закључити да некоме недостаје вера. Христос није лечио људе држећи им предавања о стрпљењу. Најпре им је прилазио. Слушао их је. Додиривао их је. Плакао је са онима који плачу. Управо је то пут који је оставио и нама.

Понекад је највећи дар присуство. Телефонски позив. Заједничка шетња. Ћутање које не ствара нелагоду. Молитва у којој помињемо име човека који више нема снаге ни да се сам моли. Такве ситнице понекад постају први зраци светлости у животу некога ко је био уверен да је заборављен.

На крају, остаје једна истина коју је Црква сачувала кроз сва столећа. Бог нас не воли зато што смо увек јаки, него зато што смо Његови. Не воли нас више онда када смо радосни, нити мање онда када плачемо. Његова љубав не прати успоне и падове нашег расположења, већ остаје верна чак и онда када ми више не умемо да верујемо у њу.

Зато је сваки човек који данас пролази кроз таму позван да запамти једно: Ноћ може бити дуга, али није вечна. Крст може бити тежак, али није последња станица.

Иза сваког Великог Петка, ма колико се он чинио бескрајним, стоји празан Гроб из кога је засијала светлост која до данас није престала да обасјава свет. Она не обећава живот без суза, али обећава нешто много веће – да ниједна суза није узалудна ако је положена у руке Онога који је и Сам плакао, страдао и васкрсао, како бисмо знали да тама никада нема последњу реч.

За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић