За само пар дана прославићемо празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Тим поводом, Црква пред нас поново износи јеванђелски одломак који већ две хиљаде година представља један од најчвршћих бедема хришћанске вере. После Петровог исповедања да је Исус „Христос, Син Бога живога“, Господ му одговара речима које одзвањају кроз векове: „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на овоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.“ (Мт. 16, 18).

Данас, када смо сведоци агресивне инвазије стотина модерних секти, деноминација и самозваних „проповедника“ који буквално јуришају на душевни мир нашег народа, ове Христове речи не смемо читати као умирујућу поезију, већ као ултимативну духовну оптужницу против лажних пророка.

Није случајно што Господ није говорио о мноштву деноминација које ће се кроз вековe прилагођавати модерним трендовима, нити је основао конфедерацију верских клубова. Употребио је једну једнину реч – Црква.

Само ово обећање, да је „врата пакла неће надвладати“, директно потписује пресуду свакој секташкој идеологији.

Ко „поправља“ Цркву, оптужује Христа

Свака секта на нашим просторима – били то Јеховини сведоци, суботари (адвентисти), баптисти или разне егзотичне харизматске заједнице – почива на истој хулној и ђавољој поставци. Они тврде да је Права Црква у неком тренутку пала, отишла у заблуду и изгубила Истину, па је морао доћи њихов „оснивач“ или „пророк“ у 16, 19. или 21. веку да је поново успостави.

Размислите добро каква се хула крије иза те секташке демагогије: ко год тврди да је Црква пала и нестала, тај директно оптужује Самога Христа да није говорио истину да ће бити са њом у све дане до свршетка века.

Највећа перфидна превара коју ови модерни духовни мешетари шире међу православним Србима јесте култ приватног тумачења Библије под паролом „само Писмо“ (Sola Scriptura). Они долазе на ваша врата, пресрећу вас на трговима, машу књигом у руци, цитирајући стихове истргнуте из контекста, тврдећи да је за спасење довољно само читати „Текст“.

Међутим, историјске чињенице их потпуно демаскирају и огољују: пре не го што је написана иједна реченица Новог завета, Црква је увелико живела и побеђивала!

Када је Христос вазнео на небо, није постојала штампана Библија. Црква је већ крштавала, служила Свету Литургију, имала јасну јерархију и била заливена крвљу хиљада мученика који су страдали за Истину, много пре него што је последње Јеванђеље угледало светлост дана.

Хришћанство, дакле, није настало из књиге, него је Књига настала у крилу и животу Православне Цркве.

Управо је та једина, Апостолска Црква, вођена Духом Светим, кроз векове вршила духовну селекцију, одбацила лажне (апокрифне) списе и саставила канон Новог Завета какав данас познајемо. Зато је потпуно парадоксално када секте узимају књигу коју је управо Православна Црква препознала и сачувала, а затим одбацују ту исту Црква и њено тумачење.

Ако је Црква била непогрешива када је бирала које су књиге богомнадахнуте, како је изгубила способност да разуме оно што је сама написала? То није само логички апсурд, то је свесно духовно слепило.

Уместо Светог Предања, секте уводе тоталну духовну анархију. Они одбацују обећање да Дух Свети води Цркву, па на место Христа постављају човека. Тако сваки путујући проповедник и сваки преварени верник проглашава себе за врховног и непогрешивог судију, кројећи Бога и Свето Писмо према сопственим менталним калупима и сујети.

Рециклирање древних јереси под маском „новог хришћанства“

Ова намера да се Свето Писмо намерно погрешно тумачи није изум модерног доба. То је заправо древна пракса и ђавољи декор који је Православље кроз историју већ десеткавало и побеђивало на Васељенским саборима.

Када данашњи Јеховини сведоци тврде да Христос није Бог већ само савршено створење, они заправо само понављају лаж античког јеретика Арија, кога је Црква анатемисала бранећи Божанство Христово.

Када баптисти или адвентисти нападају крсну славу, поштовање икона и називају то „идолопоклонством“, они се једноставно позивају на стару иконоборачку пошаст. Црква је пре хиљаду година јасно дефинисала: Бог је у Христу постао опипљив и видљив Човек, и поштујући икону ми се клањамо Живом Богу, а не дрвету и боји.

Исто тако, када модерни проповедници одбацују усмено учење Цркве, они директно газе јасну и недвосмислену заповест апостола Павла Солуњанима: „Тако дакле, браћо, стојте и држите предања којима се научисте, било речју, било посланицом нашом.“ (2. Сол. 2, 15).

Све аномалије модерног секташког „хришћанства“ одмах падају на испиту пред сведочанством првих хришћана чији глас и данас одјекује. Секте нападају Свету Литургију и свештенство, тврдећи да су то измишљотине каснијих векова, али списак историјских чињеница их сурово демантује.

Свети Игњатије Богоносац, директни ученик апостола Јована, још 107. године пише да сви морају бити око свог епископа и учествовати у једној Литургији, јер је то истинско Тело и Крв Христова.

Свети Климент Римски сведочи да су сами апостоли постављали наследнике да управљају Црквом, чиме је успостављено апостолско прејемство – свештена линија коју ниједна секта на свету нема нити може да купи.

Чак и поштовање светитеља, које новопечени проповедници сматрају скретањем пажње са Бога, директно је утемељено на речима апостола Павла који позива верне: „Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову.“ (Јевр. 13, 7).

Једина Лађа спасења на верској пијаци модерног доба

На крају, из свега овога произилази једно кључно, дубоко животно питање које сваки човек у данима пред Петровдан мора себе ради да разреши: Где се данас, после двадесет векова, налази она иста заједница коју је Христос основао на Педесетницу?

Православна Црква је једина заједница која не мора да измишља свој историјски почетак, нити да га правда људским оснивачима, уставним реформама и неким новим почецима. Она нема свој датум настанка у новијој историји.

Њена линија није испрекидана – она је права, исписана крвљу мученика, али непрекидна. То је златна нит која нас директно спаја са апостолима Петром и Павлом, Светим Савом и светитељима нашег доба.

Све те самозване заједнице изван ње могу имати агресиван маркетинг, бесплатне књиге, новац из иностранства и велике штампарије, али оне немају живи континуитет и апостолско прејемство, што значи да изван Православне Цркве нема Божанске благодати коју је Христос предао Својим ученицима.

Они не нуде истину, већ душевни сурогат заснован на гордости људског разума који одбија да се покори двомиленијумском искуству Христове Цркве.

Празник Светих апостола Петра и Павла зато нас изнова подсећа да Православна Црква није само „једна од опција“  на шареној верској пијаци модерног доба. Она је једина Лађа спасења коју таласи историје и врата пакла нису и никада неће потопити.

Све остало су импровизовани сплавови које су људи сковали од сопствених заблуда и сујете, а који се разбијају о први гребен озбиљног духовног искушења. Свако проповедање изван ове Лађе, ма колико било прикривено библијским цитатима, остаје само ширење духовне смрти и личне прелести.

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић